Šapčanke ostale bez trenera: Sandra Kolaković podnela ostavku

Medicinar je poslednjih nekoliko godina pokazao da jedan klub više nego skromnog budžeta može da iznedri plejadu mladih igračica, bude standardni član elitnog društva, uspostavi sistem rada, napravi porodičnu atmosferu. Sve to je uradio šabački klub i to zahvaljujući samo jednoj ženi – Sandri Kolaković.

Nekadašnja reprezentativka Jugoslavije je postavila ovaj klub na noge, podigla iz pepela, udarila stabilan temelj, a kao šlag na tortu stigao je i plasman u finale Kupa Srbije. Međutim, dan posle istorijskog meča za Šapčanke stiglo je i saopštenje Kolakovićeve, koje prenosimo u celosti.

„Poštovani prijatelji, rukometni radnici, kolege, sportisti, pre četiri godine sam se vratila u svoj grad Šabac, u matični klub Medicinar, iz ljubavi prema rukometu, gradu i klubu, sa namerom da organizaciono i kvalitativno pomognem napredak kluba.

Uz veliki entuzijazam, zajedno sa predsednikom Radukićem, uz velike napore, prepreke i odricanja, reorganizovali smo mlađe kategorije, podigli nivo uslova za rad i život u klubu. Strategija nam je bila da što više naših mladih igračica, kao i talentovanih igračica iz Srbije, zauzme mesto u seniorskom timu.

Mnoge od njih su vrlo brzo izborile mesta i u reprezentativnim selekcijama mlađih kategorija, tako da danas možemo biti ponosni na igre (Aleksandre Krstić, Une Obrenović, Tamare Kojić, Tamare Glišić, Aleksandre Vasić, Tamare Mandić, Nine Kažić, Lane Mijailović) u kadetskim i juniorskim selekcijama Srbije. Odnedavno imamo i seniorskog kandidata, Tomković Anu.

Za ove uspehe su zaslužni svi treneri mlađih kategorija i prvoga tima, uz kapitena Anu Radović koja se vratila rukometu, na naše insistiranje, da bi dala primer kvalitetom, posvećenošću i borbenošću.

Postepeno smo želeli da gradimo tim i klub i da jednog dana zaigramo finale ili osvojimo trofej u Srbiji.

Ove sezone smo uspeli u tome. Na putu do finala i u samom finalu, uprkos porazu, protiv Jagodine, prezentovali smo sav talenat i kvalitet naših igračica kao i kluba za koji smo se toliko zdušno borili sve ove godine.

U razvoju i životu kluba, pa i svih nas koji u njemu radimo, postoje prelomne tačke kada treba donositi određene odluke na osnovu predviđanja, okolnosti, osećaja.

Kod mene se upravo to desilo. Iz istog razloga iz kojeg sam se vratila u moj Medicinar, iz najiskrenije ljubavi, sada iz njega i odlazim.

Nastupile su okolnosti u kojima ne mogu biti produktivna kao do sada i ne osećam da u takvim uslovima klubu mogu da dam doprinos kakav bih želela i koji sam do skora davala. Moja odluka je plod nagomilavanja situacija koje su stvorile ovaj moj osećaj.

Odluka nije ishitrena, nije plod ljutnje ili besa. Donela sam je pre polaska u Kraljevo, a saopštila predsedniku Radukiću,  saradnicima i igračicama u svlačionici, neposredno posle završetka finalne utakmice Kupa Srbije. Sigurna sam da će mi nedostajati rad sa mladim igračicama.

Rukomet je moja ljubav, ne nikako posao i naravno da će i dalje ovaj divan sport biti prisutan u mom životu. Zahvaljujem se svima u klubu, igračicama, kolegama, našim navijačima, novinarima, kao i svima sa kojim sam sarađivala u protekle divne četiri godine.

Igračicama i Medicinaru želim sve najbolje u daljem sportskom i životnom razvoju i uvek će biti na posebnom mestu u mom srcu“