Dani kada se Željo poigravao sa Zvezdom

Živimo u neko loše doba. Gledajući portale i veb izdanja većine dnevnih listova gde najavljuju nekakve tekstove, neizostavno pišu koještarije tipa „zanemećete” ili „zastaće vam dah kada pročitate...”. Šta reći nego obična šupljorečivost. Od ovog teksta nećete ni zanemeti, ni ostati bez daha, a bogami tekst nije ni „brutalan”. Ovo je samo sećanje na vreme kada se na ovim prostorima igrao izvanredan fudbal, a domaća liga bila među najkvalitetnijim u Evropi.

U vreme kada je Milan Ribar krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih bio trener Željezničara, Sarajlije su godinama bile kost u grlu Miljanu Miljaniću i čuvenoj generaciji koju su predvodili Džajić i Aćimović. „Dinamit” momci su kao od šale pobeđivali i znali su da ponize „crveno-bele” i na Marakani.

Tog 14. decembra 1969. godine u utakmici poslednjeg kola jesenjeg dela prvenstva favorizovana Crvena zvezda je dočekala Željezničar. Duel koji je odlučivao jesenjeg prvaka. Zvezda je bila prva sa 24 boda, a Željo je imao 23. Od prvog minuta Željo je imao incijativu, dominirao, a blistao je napadački trio; Osim, Bukal, Mujkić. Radili su šta su hteli i na kraju trijumfovali sa 4:1, a da je Bukal bio malo spretniji mogla je Zvezda da primi još koji gol.

Gosti iz Sarajeva su na taj način postali jesenji šampioni. Po opštem mišljenju odlučila je bolja fizička pripremljenost gostiju koji su po blatnjavom terenu dominirali svih 90 minuta i prosto se poigravali sa „Miljanovim bebama”. Mnogi su tih godina omalovažavali tu generaciju tvrdeći da pobeđuju zahvaljujući gruboj igri, što je bila besmislica. Jednostavno taj tim je bio besprekorno spreman i mogao je bez problema da odigra i dve utakmice zaredom. I na proleće u Sarajevu pobedio je Željo (3:1), ali je titula ipak pripala „crveno-belima”.

Godinu i po kasnije isti stadion, prvomajski praznici, vremenski uslovi idealni, teren takođe, ne može lepši i bolji za igru. Što bi rekao Željin veliki navijač Zdravko Čolić, majsko sunce obasjalo, a gledaoci uživaju gledajući „rapsodiju u plavom”. Tada je viđen do tada nezapamćen napad kreativnosti, fudbalske lepote. Željezničar je za 17 minuta završio posao i na semaforu je bilo 0:3. Za to vreme je čudo od deteta Boško Janković, koji tada nije imao ni 20 godina postigao het-trik. Kod trećeg gola je prešao i Dujkovića i ćušnuo loptu u mrežu. Do kraja je još jednom zatresao mrežu Zvezde.

Bilo je to popodne kada su Željezničar, a posebno Boško Janković stvarali magiju. Sa četiri gola na Marakani je decenijama bio rekorder i ušao je u sve almanahe jugoslovenskog fudbala. Pre tri godine pridružio mu se Bajernov golgeter Robert Levandovski kojem je to posle skoro pet decenija pošlo za nogom.

„To se naravno ne zaboravlja. Dati četiri gola na Marakani se postiže jednom u životu. Pamtim i danas svaki detalj sa utakmice. Igrali smo toliko dobro da je Zvezda delovala nemoćno od prvog minuta. Posle te utakmice sam i dobio sjajnu ponudu od Zvezde koju sam hladno odbio jer kako bih ja bez Sarajeva i Grbavice”, pričao je Janković jednog utorka u Skenderiji kada je došao na rekreaciju da igra sa sarajevskim sportskim novinarima. Bilo je to početkom devedesetih.

Takav dar se donosi na zemlju rođenjem. Boško Janković je bio inteligentan i neverovatan talenat. Razumom je pobeđivao ono čega se većina ljudi plaši, a to je strah. Nikada se nije plašio veličina. Bio je apsolutni pobednik, ljudski i moralni. Najbolje partije je po pravilu pružao u Beogradu. Imao je relativno uspešnu karijeru, ali s obzirom na potencijal koji je posedovao nije ostvario praktično ništa. Odigrao je samo dve utakmice za reprezentaciju Jugoslavije.

Bio je prvi igrač sa ovih prostora koji je zaigrao na Ostrvu gde je dve i po godine igrao za Midlsbro i postigao 19 golova. Jedini klub za koji je igrao u Jugoslaviji bio je, a ko drugi nego Željezničar. Na Grbavici je ugledao svet i sa nje krenuo u svet. Rođen u blizini stadiona, u Lenjinovoj ulici od pelena je bio inficiran plavom bojom i Željom. Posle Midlsbroa igrao je za Mec, vratio se u Želju gde je i završio karijeru. 

Razlog zbog kojeg je Janković „zakazao” u fudbalu je škola koju je voleo i koja mu je išla od ruke. Igrajući profesionalno za Željezničar sa kojim je u sezoni 1971/72. osvojio i šampionsku titulu, zajedno sa Perom Nadovezom iz Hajduka bio i prvi strelac lige bio je i odličan student. Boško Janković završio je pravni fakultet i po završetku karijere je bio uspešan advokat. Pored škole mnogo je voleo i da čita što je retkost ne samo za fudbalere već za sportiste generalno. Bio je „zaljubljen” u Ivu Andrića i nije bilo nijednog dela čuvenog nobelovca koje nije pročitao, a neka i više puta.

„Pa zar ima neko ko ne voli Ivu Andrića”, znao je često da kaže. Koliko je voleo književnost govori i činjenica da je u srednjoj školi upravo iz te oblasti pisao i maturski rad. Nažalost, početkom rata je napustio Sarajevo i otišao u Kotor. Jednom smo se sreli ispred Kasine na Terazijama i razgovarali o izbegličkim danima, ali i o rodnom gradu. Patio je za Grbavicom. Živeo je fatalno kratko, ali nije život proživeo uzalud. U Kotoru (1993.) je otišao je na put na koji se ide zatvorenih očiju u 43. godini života. Pamtim i danas njegovu rečenicu kada je citirao Andrića.

„Kuća je hram, zaklon od nepogoda”.

Nema dileme da priče mogu da vrate zaboravljene utakmice. Jugoslavija je u neku ruku sudbina. Neki su je voleli sa strašću i doživljavali je kao vrlinu, a neki je nikada nisu prihvatili i proklinju je kao zlu sudbinu. Čoveku se može sve oduzeti, samo ne i sećanja. O fudbalu svako ima svoj sud, a kada je jugoslovenska liga u pitanju nema ništa sporno. Svi je pamte kao nešto kvalitetno i lepo. Tako je to bilo onda, a o svemu pišem sa nekom setom. Prohujalo balkanskim prostorom prošlog stoleća i otišlo u nezaborav.