Bojana Milenković: Lepo je gledati s vrha sveta

Bojana Milenković na Svetskom prvenstvu pokazala je i dokazala zašto je od 2017. godine u dresu sa nacionalnim grbom i od tada samo niže uspehe a bliži se broju 10. Na ovoj planetarnoj smotri „dama u dresu sa brojem 19“ bila je „čovek zadatka“, takva je bila odluka selektora Danijelea Santarelija. I svaki od tih zadataka, ova rođena Beograđanka, odradila je za čistu desetku.

Poziv iz Sportskog žurnala zatekao je Bojanu u Rumuniji. Stigla je već u svoj novi-stari klub Albu iz Blaža, već i odradila trening sa još jednom „zlatnom“ Srpkinjom Slađanom Mirković koja je ostala u taboru vlasnika triple krune.

Da proverimo, gde je zlato sa Svetskog?

- Stajalo je kod kuće gde sam Vam i rekla, ali sada sam ga ponela u Rumuniju. Malo da gledam i uživam – vedrim tonom priča Bojana, koja će već sutra na teren, u meču polufinala Superkupa protiv Lugoja.

I kada se podvuče crta?

- Iskreno, mislim kad god sam ušla u igru, svaki put, ispunila sam svoja očekivanja i šansu iskoristila. Po prirodi sam skromna, sada ne želim. Sjajan posao sam odradila, najviše na prijemu, odbrani, što i jeste primarno za moju poziciju. Do prošle godine i prošle sam igrala punu minutažu. Selektor  Santareli je ove tako zamislio, sledeće ne znam kako će da bude. Ali nema veze. Kada se igra za reprezentaciju, igramo srcem. Samo to što smo prisutne tu, imamo šansu da učestvujemo, treba da bude san svakog sportiste. Pogotovu ako možete da doprinesete igri, energiji.

Dali ste šlagvort, srce vas je vodilo do trijumfa, do trona?

- Jeste i naša atmosfera, energija pre svega. Pobeđivale jesmo, javnosti se činilo glatko, ali nije bilo tako. Samo mi znamo šta smo prošle od maja do oktobra. I na samom turniru. Celo leto je iza nas. Odbranile smo titulu i ostale i dalje na krovu sveta.

Kakav je pogled s vrha, ispod vas Italija, Brazil, SAD, Poljska...?

- Velika odgovornost je bila od samog starta, ali ta utakmica četvrtfinala protiv Poljske, jeste bila najteža, Ne samo zbog činjenice, ili si tu, ili te više nema. Jednostavno, publika, ambijent, svi navijaju protiv vas, puna dvorana i svi na nogama. Igrala sam u Poljskoj, znam koliki su fanovi, pogotovu reprezentacije i muške i ženske. I dobili smo tu utakmicu. Sreća prati hrabre. Lično, bila i je teža nego samo finale.

Pred i na svakoj utakmici koliko bile one teške, borile ste se, preživljavale uspone i padove, ali osmeh je uvek bio tu?

- Kako se kraj bližio, sve više smo bile srećne, znale smo da idemo ka medalji. Rekla sam baš kada ste me pitali pre puta da računam na medalju, ali konkretno koju, nisam i nikad ne volim da obećavam. Dobro raspoloženje, zabava, hemija koju uvek ističemo, oni su utkani u zlato!

Dobar deo te zabave ste i Vi, ne bez razloga. Kažu igračice Boka di-džej?

- (Smeh). Na repertoaru je bilo sve, od strane muzike, domaće, narodne, na plej listi od A do Š. Svaka od devojaka je imala neku svoju omiljenu, i prema tome smo se svi vladali. Trudili smo se da nikoga pesma ne optereti. Znam ponaosob, koja pesma svaku od nas razgali. Eto, meni je pripala ta čast u izboru.

Javnost je svesna, možda više nego vi, koliki ste uspeh napravile?

- I sada kada pogledam, u Rumuniji sam, mnogo brzo je sve prošlo, medalja, slavlje. Nisam ni imala vremena da razmislim, da postanem svesna da smo ponovo prvaci, da je zlato tu. Više je javnost, naša podrška, cela nacija, nego mi, to je sigurno.

Mali predah a mislima već na narednom reprezentativnom letu?

- Šest meseci konstantno sa jednim istim ljudima, devojkama. Više smo se mi međusobno viđale, nego naše porodice, drage ljude. Ali na to smo već navikle, taman sad malo da se odmorimo, posvetimo klubovima. A onda ponovo leto i sve što traži „plavi“dres. Iskreno, meni je najvažnije da budem zdrava, za ostalo ćemo lako.