Lozo: Ima nešto posebno što nosimo u sebi, ni sami ne znamo šta

Ušla je Sara Lozo, sa zlatnom medaljom među najmlađe, osnovce u OŠ „17. oktobar“ u rodnoj Jagodini, na isto mesto odakle se i ona vinula među odbojkaške zvezde. Priznaje i sama, u takvom okruženju stiže najbolja i najlepša potvrda svega što ste uradili. Sara je, ni manje ni više, sjajne parije u plavom dresu i premijeru na Svetskom prvenstvu krunisala zlatom.

Polako se graja utišala u pozadini, priča Lozo u dahu za Sportski žurnal, o emocijama koje su je pratile od maja, partijama na Svetskom do istegnuća mišića, o mislima koje su je okupirale u tom trenutku, selektoru Santareliju i dogovoru pre polufinala, zlatu:

- Pokušavam da izađem u susret svima. Bila sam u svojoj osnovnoj školi, čekala su me deca. Kada sam videla koliko ih je došlo, bila sam oduševljena, svi bi da se slikaju, uzmu autogram, da pitaju. U tim trenucima postajete svesni šta smo uradili i kakav smo uspeh kao reprezentacija napravile – počela je razgovor Sara i odmah, kako joj i misli naviru, nastavila u istom tonu:

- Priznajem da još uvek nisam svesna, uzmem telefon u ruke, gledam slike, video snimke od početka do kraja na Svetskom. Prija što su nas ljudi pratili, podržavali, prija i što su prepoznali oni koji treba i što sam dobila priliku da igram na Svetskom.

Jedan intervju se „vrti“ ovih dana na društvenim mrežama, Vi u Beogradu, intervju na ruskom ili kazaškom?

- Jeste, intervju za Kvazsport televiziju i tu ima jedna srpska spona (smeh). Pričala sam sa suprugom Marka Gršića, ona je iz Kazahstana, pitala je da li imam vremena da porazgovaramo posle uspeha. Provela sam u toj zemlji tri godine, igrala između ostalog u ekipi koju je Marko vodio, fanovi su hteli da čuju impresije. Ponavljam, želela sam da porazgovaram sa svim i TV Sputnjik je bio zainteresovan, ali jednostavno, dugujem veliko izvinjenje, pakujem se, putujem već danas.

Od težih tema polazimo, bol trbušnog mišića, tek počinje druga faza, kako prevazići sve to, hoćete li igrati u nastavku ili?

- Mislim da sam dobro počela Svetsko, dobila priliku, koja je sigurno prava, opravdala je. Na žalost, protiv Amerike u grupi, isteglila sam trbušni mišić, nikog nisam obavestila. Ćutim, razmišljam proći će. Dolazi nam Poljska za rivala druga faza, gde sam na jutarnjem treningu osetila bol, sve više i više. Znala sam da nije dobro. Odradila sam trening, dobila injekcije i uspela da izguram protiv Poljske. Posle te utakmice definitivno više nije moglo. Dogovor između stručnog štaba i mene bio je da me sačuvaju koliko mogu, odmore za polufinale, finale. Znali smo da ćemo igrati.

Devojke igraju, Vi posmatrate, kako ste se osećali?

- Mislila sam da sam završila, da je kraj za mene na Svetskom. Jako tužna, nesrećna. Da li je moguće da sam dobila priliku i šta mi se dešava?!

Četvrtfinale protiv Poljske?

- Želela sam da uskočim na teren, samo da osetim atmosferu u dupke punoj dvorani, da pomognem ekipi koliko je moguće. Ali završilo se dobro po nas, tim je  odigrao fenomenalno.

„Mic po mic“ polufinale sa Amerikom, vaš bol polako jenjava?

- Mnogo bolje sam se osećala, prišla sam selektoru i rekla, Dani, ako misliš da u nekom trenutku mogu da pomognem ekipi, spremna sam! Usledio je odgovor selektora da je stvarno srećan. Posle tog trećeg seta rekao mi je da krenem sa zagrevanjem da ću početi četvrti. Od trenutka  kada sam udarila lotu na utakmici, nijedan bol nije postojao. Kao preko noći da je sve nestalo. Prvo sam mislila adrenalin, ali nije, daleko od toga. Hvala, fiozioterapeutu Darku Stamatoviću, njega moram da pomenem, koji me je svakodnevno vodio na terapije, razgovarao sa mnom, bio posvećen.

Brazil, u postavi ste ponovo, celu utakmicu ste odigrali, na kraju dočekali vaše prvo zlato?

- Osećala sam veliku odgovornost. Prvi put igram veliko takmičenje, borimo se za zlato. Imamo šansu da u naredna dva sata osvojimo, budemo prvaci sveta. Kao u filmu.

Plakali ste posle utakmice, osvajanja medalje?

- Ne, od šoka, nisam. I dalje ne verujem šta smo postigle. To je onaj osećaj, suze bi krenule da je neko drugi jer bih bila svesna. Ovako, kao u magnovenju. Još uvek mi je nezamislivo.

Kažete Srbija je ponovo prvak sveta, a odbojkaške velesile su iza Vas?

- Svi veliki su iza. Ali, niko nije imao toliko želju kao mi! Ima nešto posebno što nosimo u sebi, ni sami ne znamo šta. Sve polazi od ekipe, slušamo muziku u autobusu, nasmejane smo, raspoložene. U svakom trenutku svaka daje maksimum, žele da pomognu, da li ušla na jedan, pet poena ili odigra ceo meč.

„Poen“ za kraj, kakav je stav pobednika?

- Drčnost, to što želimo da svaka pobeda bude naša, da budemo prve! – poslednji „udarac“ Sare Lozo u intervjuu, uz želju da se zahvali svima, naciji na podršci, dočeku i:

- Da nas ne zaborave!