Mate Nemeš o 2022: Moja zlatna godina

U svakom razgovoru Mate Nemeš, reprezentativac u rvanju grčko - rimskim stilom je nasmejan i opušten, zrači pozitivnom energijom. Nikad nije bio srećniji kao poslednjih pola godine. Dva događaja je izdvojio.

- U julu je supruga Vivien rodila sina Beneta, doneo mi je sreću, u septembru sam postao svetski prvak u kategoriji do 67 kilograma. Niko srećniji. Najradosnija moja godina.

Prisetio se kad je februara 2020. na svet došla ćerkica Mia.

- Kad se rodila bio sam na Evropskom prvenstvu u Rimu i bili ste prisutni kad mi je radosnu vest saopštio brat Viktor. Kod Benetovog rođenja bio sam na turniru „Pitlašinski“ u Varšavi. Duge pripreme i takmičenja iziskuju odsustvo, ali su uvek misli usmere ka porodici. Ona mi je sve. Moje srce i svi uspesi pripadaju njima, oni su moje najvažnije i najsjajnije medalje.

Rvači su snažni sportisti, skromnog ponašanja, ljubazni i susretljivi i kad pobeđuju i kad gube. Mate je jedan od primera.

- Uselio sam se u kuću. Fali još nešto da se uradi, ali smo zbrinuti, imamo krov nad glavom. Bilo je teško, majstori kod kuće, ja na pripremama, ko zna na kojem takmičenju. Sreća je u brizi države i nagradama koje su nam date za ostvarene rezultate, u Proleterovoj podršci. Lane sam osvojio evropsku, sad svetsku titulu, bio sam 2019. treći na planetarnom šampionatu u Kazahstanu i sve uložio u izgradnju porodičnog doma. Fali još olimpijsko zlato.

Na naš dodatak „da kuća preraste u vilu“, grohotom se nasmejao.

- Da, da bude vila, a ja sam zadovoljan i postojećim stanjem.

U novom domu prvi put se kitila jelka, nekoliko dana pre Božića, po Gregorijanskom kalendaru.

- Mia je pomagala, Benet se smeškao i posmatrao, a ćerkici smo rekli da neće biti poklona ispod jelke, ako ne bude slušala. Šalili smo se, naravno i za mene i suprugu, dečija radost je nešto najlepše. Božić slavimo kao i drugi, na Badnji dan smo išli kod ženinih roditelja, na Božić kod mojih i svake godine menjamo redosled. Porodični je praznik i ta dva dana smo zajedno sa najbližima i, naravno, dečicu svi maze i paze.

Kad se prešlo na priču o osvajanju zlatne medalje na Šampionatu sveta u Beogradu, duboko je uzdahnuo.

- Bio sam maksimalno spreman, formu dobro tempirao, ali je bilo izuzetno teško. Imao sam dobre provere, osvojio sam treće mesto na turniru „Pitlašinski“, bio najbolji na „Gedžinom“ memorijalu i uvideo da mogu puno da uradim u beogradskoj „Areni“. Koncentracija je bila maksimalna, fokus je bio na 11. septembar i prvi meč. Otvorilo se kako treba, Indijca Ašu Ašua pobedio sam tehničkim tušem 9:0, Turčina Murata Firata 10:2, pa Poljaka Mateuza Bernateka 3:1, da bi u polufinalu nadvisio sjajnog Hasrata Džafarova iz Azerbejdžana s 3:2.

Finalni meč protiv Iranca Mohamadreza Geraeia bio je spektakl koji se retko viđa. Niko od naših boraca nikad nije postao svetski šampion da je u meču odluke pobedio aktuelnog olimpijskog i svetskog prvaka, pre Mate.

- Pre meča rekao sam trenerima, Stojanu i Voji da mi je svejedno, kako je Bog zapisao, tako će da bude. Mnogo mi je pomogla publika, u prvom obraćanju posle trijumfa, zahvalio sam na podršci s tribina. Tamo su mi bili najdraži, Mia je znala šta tata radi, Benet je uz svu buku, spavao u majčinom naručju i kad poraste i vidi slike, sigurno će da bude ponosan. Kad sam ga prigrlio, čuo sam komentar da je najmlađi svedok istorijskog uspeha srpskog rvanja. Iranac je poveo 4:0 i između dve runde treneri su mi rekli da grizem do kraja, da kidam i nisam se predao. Povredio sma zglob, imao čalmu oko glave i bukvalno sve što je bilo u meni, dao sam za pobedu. Mnogo puta sam odgledao meč, kod minut i 37 sekundi, smanjio sam na 3:4, na minut i 12 okrenuo ga za dva boda, došao do 5:4 i sačuvao prednost za zlatnu medalju. Kad su mi dodali zastavu Srbije da otrčim krug po strunjači, nisam osećao nikakav bol, da sam mogao, uzleteo bih do svodova „Arene“ da sve prisutne zagrlim.

Vratio se u dane tokom dugotrajnih priprema.

- Samo smo od polovine januara, u nekoliko navrata, sa po nekoliko dana, imali pauzu i bili kod kuća. Ali smo i tada trenirali, kod nas nema aktivnog odmora, ako nismo u sali, trčimo. Ceo tim je dao maksimum, bilo je užasno naporno, menjali smo po nekoliko majica tokom treninga, znoj je tekao poput reke. I, svi smo bili optimisti i niko nije pravio odstupnicu. Ni sami ne znamo koliko smo tereta podigli, koliko imali sparingovanja, vežbi za snagu, pretrčanih kilometara. Mukotrpni rad je morao doneti rezltate i treneri su rekli da svako može do zlata, a da bi bili zadovoljni sa jednom, dve, da se sačuva kontinuitet. Kad je krenulo, niko nije mogao da nas zadrži. Ni na jendom takmičenju nije bilo takve euforije i podrške. Od nas šestorice, četvorica smo došli do titule.

U rodnoj Senti, neko nije mogao da gleda ni njegove ni mečeve brata Viktora.

- Otac Tibor, on ne može da izdrži da gleda naše borbe ni na TV ekranu. Rekla mi je mama Piroš, posle minut borbe je izašao i ona mu je prenosila meč, a on se kao našao u nekom poslu i majku osluškivao. Bitno je da se na kraju zajedno raduju.

Uskoro će odmor prestati, nove obaveze počinju 9. januara. Bazične pripreme održaće se na Divčibarama i trajaće do 2. februara.

- I 2023. je u znaku Svetskog prvenstva i ponovo ćemo se boriti u Beogradu. Šampionat u septembru bio je sjajno organizovan i novo poverenje ukazano je našoj zemlji. Nadam se i očekujem da će nam publika i domaći teren, kao i na minulom Prvenstvu, doneti dodatnu energiju i uliti najveću moguću snagu da teret iznesemo kako treba i ostvarimo uspehe.

Kratko je zastao i analizirao ono što sledi.

- Bilo bi idealno da ostvarimo rezultate kojima bi svi bili zadovoljni. Samo je izvesno da će tim i svaki pojedinac, biti maksimalno posvećen. Ovo će da bude drugačiji i jači Šampionat, jer se održava u predolimpijskoj godini i prvi je filter za plasman na Olimpijske igre u Parizu 2024. Prvih pet u šest olimpijskih kategorija viziraće put na Igre. Biće teže nego u Kazahstanu 2019, kad sam se izborio za Tokio. Poraženi u borbi za bronzu, imaju dodatni meč za peto mesto. Ranije te borbe nije bilo i obojica su išla na Igre.

Cilj je davno odredio i obelodanio.

- Olimpijska norma je prvi zadatak, borba za medalju, znači i borbu za plasman na Igre, a naravno da je želja da odbranim svetsku krunu. U Beogradu će biti lakše da se izbori mesto za Pariz, u odnosu na kvalifikacione turnire. U 2024. prvo će da budu na programu evropske kvalifikacije, gde će finalisti u kategoriji vizirati put za Pariz, a posle toga slede svetske, sa kojih prva trojica idu na Igre. U fokusu je Planetarno prvenstvo u Beogradu, a sigurno ćemo se boriti da ostanemo u kontinuitetu uspeha i na Evropskom prvenstvu, u aprilu u Zagrebu. Do 16. septembra i početka Svetskog prvenstva, biće dovoljno provera.

A, u Parizu 2024, jasno poput suze.

- Olimpijsko zlato je cilj svakog vrhunskog sportiste. Nisam izuzetak, to je iznad svega.

I, za kraj, kratko za čitaoce Žurnala i, kako je rekao, sve druge.

- Srećna Nova godina i pravoslavni Božić, zdravlje za sve.