Zagledao se u jednu tačku. Kao da mu je bilo potrebno vreme da pronađe prave reči. Jer 2022. je bila drugačija za Matijasa Lesora, centra Partizana. Ali to nije bila prava reč kojom bi je opisao.
- Mnogo dobrih stvari se desilo ove godine – kaže.
Onda se nasmejao. Jer...
- Rekao bih da je bila iznenađujuća. Sve u svemu, bila je to dobra godina.
Tu se već jasno čulo zadovoljstvo u njegovom glasu. Ali – šta ga je u godini za nama baš toliko iznenadilo, pitamo. Snažni Francuz je bio totalno iskren.
- Pre svega, po prvi put u karijeri ostao sam u istom timu.
Dalje...
- Posle pet godina vratio sam se u Beograd. Ni to nisam očekivao. Bila je duga, ali dobra godina.
Digresija – pre pet godina Lesor je nosio dres Crvene zvezde. Na Malom Kalemegdanu se nije dugo zadržao. Ali – zašto nije očekivao da će ga put nekada vratiti u srpsku prestonicu, pitamo.
- Jednostavno, nisam mislio da će desiti. Imao sam iskustvo od ranije, koje se završilo kako se završilo i nisam očekivao da ću se vratiti u ovaj grad, osim da igram protiv srpskih klubova. Stvarno nisam očekivao.
Ali...
- To je život. Stvari koje ne očekuješ nekad se jednostavno dese – uzvratio je Lesor.
I on je srećan što mu se ova „neočekivana“ stvar desila. Što je ponovo u Beogradu.
- Pre pet godina sam mislio da je ovako nešto nemoguće. Ali to je život. Veoma sam srećan sam zbog ove odluke. Mislim da nisam mogao da donesem bolju.
Iz aktuelnog trenutka, Lesora samo vratili u prošlost. U vreme kada je na dalekom Martiniku odlučio da počne da igra košarku. Vratili smo ga put koji nije bio nimalo lak...
- Dolazim iz malog grada. Čak i ljudi sa Martinika ne znaju za njega, ne idu tamo. Jer je baš malo mesto, od možda 3.000 ljudi.
Mesto je Moniver...
- Odrastajući tu želeo sam da uradim nešto veliko, a to je na Martiniku dosta teško. Ipak, našao sam način.
„Način“ je bila košarka.
- Sve u toj priči je „ludo“ – nastavio je nasmejani Lesor.
Objasnio je i zašto to kaže.
- Da uspeš da uradiš nešto, da iz tako malog grada, malog ostrva odeš u Francusku... Ali, uspeo sam. Otišao sam već sa 15 godina. Igrao za mlađe kategorije Šalona. Sa 18 sam potpisao prvi ugovor. Ostao sam tu ukupno pet godina, pa otišao u Nanter...
NEŠTO VELIKO DA SE DESI
To je teško pitanje, uzvratio je Lesor kada smo želeli da saznamo šta je njegova najveća želja. Jer, mnogo ih je...
- Recimo da osvojim Evroligu ovde! To bi bilo „najluđe“. Ali mnogo je stvari koje moramo da uradimo pre nego što uopšte počnemo da razmišljamo o tome.
Dalje...
- Voleo bih da mi je porodica stalno sa mnom. Zapravo, mnogo je stvari koje bih voleo.
Sveo ih je u jednu rečenicu.
- Da se nešto veliko desi ove godine.
SVI FRANCUZI ŽELE U PARIZ
U Parizu, 2024, igraće se Olimpijske igre. Lesor je za seniorsku reprezentaciju Francuske do sada igrao samo na Svetskom prvenstvu 2019, gde je osvojio bronzu.
- Naravno da bih voleo da budem deo olimpijskog tima u Parizu. Svi u Francuskoj bi voleli.
Ipak, kako je rekao – Olimpijske igre su jako daleko.
- Mnogo toga može da se dogodi do tada. Želim da idem korak po korak. To je uvek bio moj pristup. Ne znaš šta ti budućnost donosi. Jedino možeš da kontrolišeš sadašnji trenutak, ono što je u mojoj moći. Da budem najbolji mogući na terenu, da pomognem timu što je više moguće. Da budem najbolja verzija sebe. Ako to bude dovoljno da dobijem poziv za reprezentaciju, super. Ako ne, biću srećan i ako odem kući i uživam u odmoru.
Tu je krenulo njegovo – kako voli da kaže – putovanje. I nije tajna da je tokom karijere često menjao timove. Da se u nekima zadržavao tek par meseci. Uostalom – kako je sam rekao - to da je po prvi put u karijeri ostao u istom klubu, i ovu godinu mu je učinilo dobrom.
Ali – kako se tako često menjajući klubove osećao, pitamo. On je izabrao dobru stranu priče.
- Za pet godina sam živeo u šest različitih zemalja. I to je stvarno „ludo”.
Ali...
- Kada sam otišao iz Francuske, nisam znao šta da očekujem. Bio sam veoma mlad kada sam prvi put došao ovde. Prolazio sam kroz mnogo stvari, neke nikada pre nisam doživeo. Mnogo toga mi je bilo novo. Nisam očekivao da će biti tako. Ali, sve to je putovanje.
Uostalom...
- Svakog leta potpišem jednogodišnji ugovor, kao da se kladim na sebe. Posle čega razgovaram sa agentom, da vidimo kakve ponude imamo na stolu, šta je najbolje. Ponekad imaš opciju da ostaneš, nekad i ne. Samo pokušaš da napraviš najbolju moguću odluku. Naravno da to ne bude uvek ono što si očekivao, ono što te čini srećnim, ono što u prvom trenutku želeo. Ali, moraš da gledaš širu sliku. U tom trenutku misliš da je to najbolje što si mogao da uradiš. Zato se trudim da budem stpljiv, da donesem pravu odluku. To je veoma važno. Karijera sportiste nije dugačka i jedna godina može da mnogo toga da promeni.
Prvu „najbolju moguću odluku“ doneo je još kao dečak, kada je odlučio da odustane od fudbala i počne da trenira košarku. Podsećanje na detinjstvo, izmamilo je osmeh Lesora.
- Kada sam bio mali, igrao sam i fudbal i košarku. Ali sa 12 godina sam morao da se odlučim za jedno.
I – da li je to zaista bila najbolja moguća odluka?
- Ne znam! Da sam nastavio da igram fudbal, možda bih se ovog leta sa Mbapeom pripremao za finale Svetskog prvenstva – uzvratio je ne prestajući da se smeje.
Šalu na stranu...
- Ovde sam i veoma sam srećan zbog toga. Srećan što mogu da radim ono što volim. I ne bih to menjao ni za šta drugo.
Na svemu tome može da zahvali braći.
- Imam dvojicu braće, jedan igra košarku, drugi je personalni trener – pojasnio je Lesor.
Zato ga ovog leta nismo gledali u Kataru. Zato je izabrao košarku.
- Apsolutno! Želeo sam da budem kao moja braća. Fudbal sam igrao jer su svi moji drugari igrali. Ali, video sam i koliko su moja braća strastvena kada je u pitanju košarka. A kada ste mali, želite da budete kao vaša starija braća.
Želite i da ih pobedite, priznao nam je Lesor. Zapravo, odatle dolazi energija koju i sada vidimo na terenu. Zbog koje je snažni Francuz toliko važan deo igre Partizana, zbog koje je lako „kupio“ i navijače.
Priča ide otprilike ovako...
- Od kako sam bio klinac morao sam da se borim za ono što želim. Morao sam da se borim čak i da igram košarku sa braćom, morao sam da im dokažem da mogu da igram sa njima. Kad god bih želeo da igram, govorili su: „Ti si previše mali, igraćemo sa nekim drugim, ne možeš da igraš sa nama, povredićeš se“. Zato sam morao da se borim za to.
Nije bio jedini.
- Čak smo napravili tim gde su igrala mlađa braća, pa smo igrali protiv starijih. Želeli smo da ih pobedimo, samo da bismo im dokazali da možemo da igramo sa njima.
I nije samo na košarkaškom terenu bila borba.
- Tamo gde sam odrastao, način na koji sam rastao... Tamo je sve borba. To je naš mentalitet. Svi žele da ostvare nešto posebno, a to je dosta teško. I zato to moraš više da želiš od ostalih.
Zato on sada svaku loptu „želi“ više od drugih. Zbog te borbe ga i navijači vole. Kaže da to oseća.
- Cenim to, ali sve te stvari ne radim da bih se dopao navijačima. Ako vole način na koji igram, biću zahvalan. Ali ne izlazim na teren sa idejom da ću da uradim nešto da bih se dopao navijačima. Postoje igrači koji vole da privlače pažnju. Ja nisam takav. Uostalom, važno je da drugi vide da ti je stalo.
U međuvremenu, braću je i nadmašio.
- Jedan od njih igra košarku u Trećoj ligi Francuske, drugi je na Martiniku – dodao je Lesor.
NOVOGODIŠNjA ŽELjA
U sladu sa praznicima... Novogodišnja želja! Lesor ima jednu baš jednostavnu.
- Da ne izgubimo više nijednu utakmicu – dodao je uz široki osmeh.
A sad realno...
- Nadam se da će svi u timu ostati zdravi. To je najvažnije. Imali smo mnogo problema sa povredama do sada.
U tom slučaju...
- Možemo nešto dobro da napravimo ove sezone. Najveća želja bi bilo da osvojimo nešto. Nadam se da ćemo uspeti u tome.
MARTINIK MI DONOSI SREĆU
Kao 15-godišnjak je napustio Martinik, to ostrvo u Karipskom moru. Ali, kući se vraća.
- Idem tamo svakog leta. Bude mi loše ako ne odem.
Otkrio je - jedno leto je preskočio. I...
- Imao sam veoma lošu godinu.
Ovog leta je bio na Martiniku, dodao je uz osmeh.
- Naravno! Nisam išao samo pred sezonu u Bajernu. I imao sam veoma lošu godinu u Minhenu.
Zašto?
- Ne znam. Generalno je bila loša sezona za tim, za mene lično. Za klub. Veoma loše iskustvo.
A je on u Partizanu. Igra Evroligu, jedan je od najboljih centara takmičenja. Igra najbolju košarku karijere. I – uživa.
- Uživam mnogo! Volim da mislim da igram sa dosta emocija i energije. Ipak, na svakoj utakmici imamo skoro 20.000 ljudi u hali. Ili 15.000, svejedno. Kada vidiš punu dvoranu, gde ti ljudi pružaju podršku i daju energiju, najmanje što možeš da uradiš je da daš sve od sebe. To je nešto što je u meni. Stvarno osećam tu strast i ljubav. Stvarno volim što sam ovde. Volim strast koju osećam kod ljudi ovde.
Možda to ovo iskustvo čini drugačijim od nekih prethodnih.
- Apsolutno. To je nešto što nikad pre nisam doživeo. Prvi put kada sam osetio kako bi to moglo da izgleda, bilo je kada smo izgubili u finalu Kupa od Zvezde. Navijači su ostali pola sata u dvorani, pevali su. Nisam čak ni znao kako da se osećam u tom trenutku. Bio je veoma emotivno. Kada izgubite derbi, neki drugi navijači bi vam zviždali. A oni su ostali, progutali su svoj ponos. Jer i navijači Zvezde su bili tu, slavili trofej. Ali oni su nam i tako pokazali da su tu za nas, navijali su, pevali... To je nešto što nikad pre nisam osetio i tada sam shvatio da je ovde sve drugačije.
I ne samo tad...
- Generalno. Ni u jednom drugom klubu gde sam pre igrao, nije bilo tako.
Zbog svega toga je jako teško podneo ovaj niz poraza u Evroligi. Koji je ostao iza Partizana, ali koji je bilo teško prebroditi.
- Bilo je teško! Bilo je teško i navijačima, ali ne verujem da je ikome bilo teže nego nama samima. Ovo je naš život. Svako jutro se budimo da bismo igrali košarku. Pripremaš se za utakmicu i želiš da uradiš sve što možeš. Onda izađeš na teren, daš sve od sebe, a ostaneš „kratak“. Izgubiš! To stvarno ume da boli. Znaš da si uradio sve.
Uostalom...
- Svi mi želimo da ostavimo neki trag u klubu. Da osvojimo nešto. Da uradimo nešto posebno. A onda izgubiš... To stvarno boli. Najteže je bilo ne upasti u nekakvo negativno stanje, ne ući u neki negativni mentalitet, gde će porazi postati „normalni“. Sve dok te porazi bole, dobro je.
Sve njih su i te kako porazi boleli.
- Svaki nas je jako pogodio. Kad je tako, to znači da ti je stalo. I da je svima nama stvarno stalo.
Ali, nisu padali. Nisu sumnjali...
- Nisam sumnjao, ali jesam bio zabrinut. Mnogo utakmica smo izgubili na isti način. To nas je najviše pogađalo. Možeš da izgubiš utakmicu, ali ne smeš da praviš iste greške. A mi smo ih iznova ponavljali. Istovremeno, znali smo šta moramo da popravimo. Naravno, lakše je reći nego uraditi. Da je tako lako, popravili bismo već u prvoj sledećoj utakmici. Bio je težak period i najvažnije je bilo ostati pozitivan. Znali smo da nismo loš tim, već da smo samo u lošem trenutku. Vratili smo na pravi put, pronašli smo ritam i samo tako treba da nastavimo – zaključio je Lesor.
ŠTA BI BILO, DA JE BILO...
Pre Partizana, Lesor je imao dosta – recimo – turbulentnu karijeru. Sad, kada se osvrne na prošlost, da li ima neko „šta da sam“ u karijeri, nešto za čim žali?
Pre odgovora se zamislio.
- Ne bih rekao da žalim za nečim.
Ali...
- Recimo, uvek sam želeo da odem u SAD na koledž. Nisam, i ponekad se pitam šta bi bilo da jesam. Ili, kada sam bio na draftu pitao sam se šta bi bilo da me draftovao ovaj tim. Možda bih sad bio u NBA. Mnogo je stvari koje su se desile u životu. Imao sam i tu veoma tešku godinu u Bajernu, pa sam se pitao šta bi bilo da nisam otišao tamo.
Na sve to gleda na neki drugi način.
- Život je putovanje i sve to je deo mog puta. Bez svega toga ne bih postao čovek kakav sam sada. Prošao sam kroz mnogo toga. Sada ne bih bio ista osoba, ne bih bio ni ovde. A veoma sam srećan što sam ovde. Verujem da ako žališ za nečim što si uradio u prošlosti, takođe nisi zadovoljan sa onim što imaš u sadašnjosti. I zato ne mogu da kažem da žalim za nečim, jer bez toga ne bih bio to što jesam sada.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
