Srpkinja ispisala istoriju rumunskog rukometa

Katarina Krpež Šlezak, ušla je u istoriju rumunske lige kao igračica koja je postigla najviše golova - u jednoj, debitantskoj, sezoni - ukupno 264, samo u Ligi - 252, a našla je mesto i u idealnoj postavi na kraju takmičenja. Golgetersku priču sa Krajovom otvorila sa 16, a zaključila sa 14 pogodaka.

Čime se hrani, šta radi, pa je u 36. godini, i dalje toliko dobra, pitali su se verovatno mnogi dok je nekadašnji kapiten Srbije, srebrna dama iz Beograda od pre deset godina, vicešampionka sveta, sada i mama trogodišnje Timee, neuhvatljivo jurila terenom, neumorno rešetajući mreže.

- Odlično mi je u Krajovi – uz smeh odgovara Katarina - Uživam. Treninzi su super koncipirani tako da se osećam sveže. Nemam više 25... Ne osećam se starom, da se razumemo, ali mi nije potrebno ni previše napornih treninga. Trener to lepo dozira i prija mi takav način rada, odgovara taj ritam. Tip sam igrača koji igra dobro kad je liga dobra, ne mogu da održavam formu samo treninzima.

Ono što je izuzetno važno, uživate i potpuno poverenje trenera Bogdana Burčee?

- Imam slobodu da uskočim i iz malog ugla. Opravdavam to igrama. Mada, na početku nije išlo tako dobro. Nisam imala dobar procenat šuta u pripremnom periodu. Došla sam kao pojačanje, a nisam mogla da se „upišem” i počela sam da razmišljam, da li sam još za rukomet. Ali, tu me je Burčea „kupio” kao trener rekavši smireno da zna ko sam i koliko mogu i da se samo opustim, sve će doći na svoje. Tako je i bilo, prva utakmica u prvenstvu i 16 golova. Kad znam da imam to poverenje i razumevanje mogu da se opustim i igram.

Da li ste na nekoj utakmici postigli manje od deset golova?

- Možda na jednoj ili dve.... Ovo je bila baš moja sezona, verovatno jer sam bila željna takve lige, porodica, suprug i kćerkica, su sa mnom, dolaze i na treninge... Srećna sam, ispunjena, liga je kvalitetna. Sve se nekako poklopilo. Podseća me na vreme dok sam igrala u Mađarskoj...

Tamo ste tri puta bili kraljica strelaca u dresu Erda, na Evropskom prvenstvu 2018. pride, u Rumuniji ste već ispisali istoriju?

– Nisam uopšte razmišljala o tome da li ću biti prvi strelac iako su mi to stalno napominjali. Nisam se opterećivala, ali je lepo ući u istoriju pored takvih igračica. Srećna sam, pogotovo što, kad igrač uđe u neke godine, to se ne očekuje. Međutim, godine nemaju veze s tim. Novak Đoković je to pokazao, Andrea Lekić i Dragana Cvijić koje su igrale finale Lige šampiona takođe. Dakle, sve je samo do volje, želje da pomeraš granice, dalje se dokazuješ.

Fantastičan primer i nadahnuće za mlađe generacije?

– Mada, i tu se dosta toga promenilo, nije kao u naše vreme. Mladima je sve dostupno i zadovoljavaju se time što imaju. Ne mislim tu samo na Srbiju. Kod nas je specifična, teška situacija, pa su i igračice svesne da, ako žele nešto da postignu moraju mnogo više da rade. U drugim zemljama gledam igrače koji mnogo toga imaju – na izvol’te, nisu svesni toga, niti cene koliko bismo, možda, mi, već se zadovoljavaju time. Ali, uvek ima i onih koji ginu, trude se da dostignu što i mi. U Mađarskoj, Rusiji, Sloveniji, Rumuniji mlađe kategorije imaju sve - lepak, patike, opremu, kao i mi u prvom timu, a u Srbiji se s tim muči i seniorska ekipa... Možda zbog toga stava u nadolazećim generacijama neće biti u toj meri dobrih igračica.

Osim kod Dankinja ili Norvežanki…

– Skandinavija ima svoj sistem koji „gura” godinama. To mi se strašno dopada, stalno ispliva neka igračica, poput Rajstad, žena je fenomen. Njima je to pomalo i u genima, naučeni su da funkcionišu u tom režimu. Razgovarala sam o tome i sa Dankinjom, Melani Bak, koja je igrala sa mnom. Kod njih ono što trener kaže, to je - samo rad, rad i disciplina.

Sezona za vama bila je neka vrsta rasterećenja u odnosu na prethodne?

– Jeste, jer sam u Krimu igrala dobro dok god je bilo jakih utakmica. Tamo strankinje gotovo da i ne igraju domaće takmičenje, a kad se čeka na Ligu šampiona dva meseca ne može da se očuva forma. Zapravo, ja nisam taj tip igrača, dok neko može i bez treninga. U Rostovu opet (prvoj sezoni posle porođaja) nisam igrala previše i nikako nisam uspevala da se vratim na onaj moj nivo. Čekala sam klub u kome ću igrati, imati jake utakmice, da se vratim na ono što sam bila, uživam u igri i dobro se osećam na terenu. Imam još godinu ugovora sa Krajovom i dogovor da, ako poželim da odem, to mogu. Bilo je odličnih ponuda, vagala sam, ali sam na kraju rešila da ostanem jer su bili sjajni prema meni i porodici, a i jedino sam krilo i nisam htela da ih ostavim na cedilu.

Sezonu ste završili kao sedmi, kakav je plan za sledeću, igraćete sa još tri naše igračice, Jovanom Risović, Bojanom Milić i Katarinom Bojičić?

– Biće nas ukupno devet sa naših prostora, četiri Srpkinje i Crnogorke i jedna Hrvatica. S jedne strane mi je to sjajno, ali opet, videćemo kakoće se ta kombinacija pokazati. Te devojke koje dolaze, manje- više poznajem, radne su. Predsednik kluba kaže da ga svi pitaju zašto dovodi toliko balkanskih igračica… Čak razmišlja i o kondicionom treneru iz Srbije. Prethodne sezone smo imali problema, povreda, igralo je praktično nas sedam, a sad će ih biti dosta, pogotovo bekova koji su navikli da igraju i treneru neće biti lako da izbalansira sve to, rasporedi minutažu.

Planovi za sledeću sezonu?

– Cilj je izlazak u Evropu, povrede su nas omele da to učinimo već ove. Imaćemo dobru ekipu koja može da se nosi sa svima. Volela bih nešto i na tom planu da osvojim, pošto nisam Ligu šampiona, bilo bi lepo za kraj karijere. Volela bih da ponovim ovakvu sezonu.

Ko konkuriše za vrh, osim uobičajeno Rapida i Bukurešta?

– Braila, Bistrica… Biće izazovno, mnogo je strankinja i super je što, koliko god neko imao jaku ekipu, svako svakog može da pobedi. Targ Žiju je, recimo, kao novajlija, iznenadio skoro sve, ušao u finale kupa, iako je Bistrica bila već viđena tu. Dakle, ulaziš u problem, ako se imalo opustiš i sa poslednjim na tabeli. U međuvremenu su promenili pravilo da na terenu moraju da budu minimum tri Rumunke, u suprotnom se plaća. Sad će to promeniti zbog velikog broja stranih igračica, ali zato svaki klub mora da ima i drugu ekipu koja bi igrala u drugoj ligi da ne bi reprezentacija bila na gubitku. Ako nemaš drugi ekipu plaća se paprena kazna – objašnjava Katarina.