Srbija „zapela” negde između

Da! Svi smo to znali. Takva smena generacija ne može da prođe bezbolno. Sve i da u pitanju nisu bile devojke koje su sinonim za žensku reprezentaciju Srbije, za sve uspehe koji su u prethodnoj deceniji pravljeni, taj veliki korak nije mogao tek tako da se pređe.

Iako je Srbija dva kvalifikaciona ciklusa – za Svetsko prvenstvo 2022. i Evropsko prvenstvo 2023. – prošla bez poraza. Iako je Srbija u Sidneju igrala sjajno, osvojila šesto mesto. Mogla možda i bolje da u četvrtfinalu nije udarila na nepobedive SAD. Manje važno. Taj veliki prelaz nije mogao tek tako da se pređe.

Svetsko prvensto jeste pokazalo da i ovaj podmlađeni tim Srbije „ima nešto“. Ono „nešto“ što je trebalo da pokaže na Evropskom prvenstvu u Sloveniji.

Uostalom - sve što se desilo posle Tokija, pa sve do Sidneja, bilo je podređeno Evrobasketu i Ljubljani.

Ne – niko nije rekao da je tu odbrana zlata iz Valensije cilj. To čak ni kada ste u svom najjačem sastavu ne možete da „najavite“. Jeste se pričalo o medalji, kao „obavezi“ Srbije. Ali je primarni cilj bio plasman u olimpijske kvalifikacije. Kako bi naš tim zadržao kontinuitet učešća na velikim takmičenjima.

Digresija... Tek da pokaže koliko su nas naše košarkašice „razmazile“ čudesnim rezultatima u prethodnoj deceniji.

Pre Rija 2016, naše ženske reprezentacije na Olimpijskim igrama nije bio od Seula 1988!!! Da li je potrebno podsećati da su, recimo, i naši muškarci prekočili Tokio, London i Peking. Ovo tek da se shvati koliko plasman na Olimpijske igre nije lako ostvariti. Koliko je to nešto ogromno!

A naše dame su se i sada, u tom novom, podmlađenom sastavu, koji je i tokom takmičenja u Sloveniji istrpeo brojne „udarce“, izborile za šasnu da se bore za svoje treće uzastopne Olimpijske igre. Uz podsećanje da su osvojile bronzu u Riju, igrale polufinale u Tokiju. Tek ako je neko zaboravio.

Povratak na temu...

Ova priča ne može bez podsećanja i na objektivne okolnosti u kojima živi ženska košarka u Srbiji. U kojima živi ženski sport u Srbiji.

Možemo da počnemo od manjka interesovanja javnosti, koje dalje povlači sa sobom i manju popularnost, a što dalje vodi ka ne baš prebogatoj bazi iz koje će doći neke nove reprezentativke... Tu je i ne baš najidealniji stručni rad, ozbiljan manjak trenera, na svim nivoima, posebno sa najmlađima. Naravno, sve to zbog uslova u kojima se radi.

Reklo bi se, začarani krug...  

I onda dolazimo do konačnog „proizvoda“ – ne mnogo kvalitetne domaće lige. O tome već duže vreme priča i selektorka Marina Maljković. Jer – to njoj pravi najveći problem. Sve glasnije predlaže i rešenja. Podseća na 2011. i 2012, kada je u Partizanu imala na okupu kostur reprezentacije.

Da li je tako nešto rešenje i sada? Selektorka to bolje zna.

Jedno je sigurno – možda ne moramo odmah da krenemo „jako“. Od jednog evroligaša, dva kluba u Evrokupu... Ali, nekakvo rešenje je pod hitno potrebno. Jer, problem nije od juče.

Može da se kaže i ovako...

I naše najbolje igračice su rasle daleko od Srbije. Sonja Vasić je sa 16 godina otišla u Barselonu, Jelena Bruks sa 18 u Šopron. Ana Dabović nikada nije ni igrala u Srbiji. Aleksandra Crvendakić kao tinejdžerka otišla iz Zvezde... Njih pominjemo jer su lideri reprezentacije. A takvih primera je mnogo! Previše!

Da li bi one postale to što jesu, da su ostale u Srbiji? Nije to lako napisati. Pa nek ostane na nivou retoričkog pitanja.

Dalje...

One na koje se sada „oslanjamo“ i od kojih očekujemo da budu nove Sonje, Ane i Jelene, još manje veze sa Srbijom imaju. Jovana Nogić, Ivana Raca, Anđela Dugalić rođene su, rasle i košarkaški se razvijale daleko od domovine... Tu su jer su ih iz Košarkaškog saveza Srbije pronašli, ubedili da izaberu Srbiju, uključili u mlađe reprezentativne selekcije, „gajili“ ih do seniorskog tima.

Igračica iz domaćih klubova – nema. Ili ih je vrlo malo.

Surova stvarnost! Koju nije baš tako lako promeniti.

Ipak...

Uz sve ovo, ili uprkos ovome, Srbija je i u Ljubljani mogla bolje. Ne kažemo to mi, to kažu reprezentativke.

- Ovaj tim nije pokazao ni 50 odsto onoga što može – poručila je Tina Krajišnik, posle pobede nad Crnom Gorom.

- Nismo odigrale utakmicu u kojoj smo se dobro osećale – rekla je i Aleksandra Crvendakić.

- Naša odbrana – ponavaljala je Saša Čađo...

Zato – samo jedna utakmica, ona protiv Mađarske, ne Belgije, oduzela je Srbiji šansu da se bori za medalju.

Ali...

- Kao da imamo strah od velikih utakmica – rekla je Marina Maljković posle pobede nad Nemačkom. Pomenula je i manjak iskustva. 

I rekla istinu.

Istina je da je Srbija na ovom Prvenstvu „zapela“ negde između objektivnih i subjektivnih okolnosti. Da je uradila dosta, ali i da je mogla možda i više. Da je stala negde na 50 odsto. Što je bilo dovoljno za olimpijske kvalifikacije. Zamislite samo za šta bi sto posto bilo dovoljno...