Između suza i ponosa, stisnute pesnice i zuba da ne krene lavina posle izgubljenog finala. Inata i pogleda ka rivalu kroz mrežu... Sa ovim emotivnim rolekosterom se borila i Jovana Stevanović, čuvena „Jole“ sa brojem 15 u plavom dresu, tokom velikog finala 33. Evropskog prvenstva, poraza od Turske, potom dolaska u njen Beograd.
Stoji i dalje ta gorčina, ali u znatno manjoj meri. I kao i uvek „velika“ Jovana, ostavila je osećanja po strani i u razgovoru za Sportski žurnal pričala o svemu, doživljaju finala, porazu, komentarima, planovima u Kini, „generalima posle bitke“....
Koliko Vam i da li smetaju pozivi novinara u ovom trenutku?
- Iskrena da budem, lično mi ne smetaju. Shvatila još od mlađih dana da su novinari sastavni deo naših karijera. Bez naših priča i medija koji se interesuju za naš sport, ne bismo ni mi postojali kao pojedinci, ni naš sport. Iako smo i umorni i potrošeni, mislim da uvek treba da se odvoji vreme za sedmu silu – počela je razgovor Jovana Stevanović.
Svi su „generalni posle bitke“, sugestije šta ste mogle bolje, Turska je imala jednu Melisu Vargas?
- Ne čitam ni pozitivne komentare a tek negativne, ni ne otvaram. Smatram da svako ko izađe na teren da maksimum. I kada se osvajaju zlatne medalje, u svakom momentu može bolje da se odigra, i blokira, prima, puca. U finalu, možda je Turska igrala bolje u nekim ključnim trenucima. Ne znam. I dalje sam stava da smo ostavile ne srce, sve što smo imale. Da je moglo bolje, bilo bi bolje. A Melisa Vargas, izvanredno je odigrala utakmicu, sve čestitke nema šta.
NE SKUPLjAM SREBRO I BAKAR
Da li je ostalo srebro oko vrata ili je završilo u rukama posle ceremonije?
- Priznajem, odmah sam ga skinula. Volim da kažem, ne skupljam srebro i bakar – našalila se Jovana, ali krajnje iskrena u odgovoru.
Šta su možda rivalke u borbi za zlato imale, a Srbija nije?
- Teško pitanje. U nekim momentima su možda imale više energije u ključnim momentima, mislim na ekipnu. Igrački, rezultatski, ništa! Statistiku ne gledam. Imali smo i mi padove, imali su i one, izvanredne akcije sa obe strane. Odlično finale.
Kako Vam je pošlo za rukom da ne plačete?
-Nisam se dala! Bila sam i tužna i besna istovremeno. Sa druge strane, da smo sve učinile što smo mogle, jesmo. Nemamo za čim da žalimo. Čak i sada bistre glave, zaključak je jedan, utakmica je bila sjajna.
Trenutak koji biste izdvojili, ili utakmica?
- Ključni, cela utakmica sa Holandijom. Bila je naporna i energetski i fizički. Spremile se jesmo, ali takav otpor nismo očekivale. Dokazale su kakva su ekipa osvajanjem bronze, pobedom nad prvakom Italijom. A baš trenutak, kada smo se okupile i rekle - sada krećemo. I nismo stale do kraja. To imamo samo mi. Ne igraš za sebe, igraš za onu do tebe, za tim.
Gde je srebrna medalja završila?
- Kod mojih roditelja. Mama je napravila divnu vitrinu u mojoj sobi, tu sam je parkirala. Imam i ja svoju riznicu, ali neka je tamo.
Da li je i šta tata Goran Plavi Stevanović rekao?
- Nemoj da si razočarana, tužna. Vi ste generacija koja osvaja medalja, kolektivni sport koji nikad nije razočarao. Cela porodica je uvek i samo podrška, pogotovu kada imate sportiste u kući (smeh)!
A selektor Gvideti ekipi, ako možete da otkrijete?
- Posle finalne utakmice stvar koju uvek ističe, da je ponosan na nas i da nikad nije radio u ekipi u kojoj vlada tolika sloga!
Bliži se petak, polazak u Kinu na olimpijske kvalifikacije, poslednja i najvažnija meta ovog leta?
- Slobodni smo do tada. Imamo tog dana jedan trening pošto putujemo u popodnevnim časovima, a do tada svaki dan, barem ja koristim da mirujem da se odmorim maksimalno. Putujemo maksimalno motivisane, koncentrisane u želji da se prvo vratimo korak unazad i vidimo šta svaka od nas može bolje da uradi. Možda i nije loše da nam se ovako nešto desilo. Nekada i zlato zna da uljuljka. Svakog protivnika shvatamo ozbiljno, tu je jedna Kanada koja je sve bolja, Kina, domaćin, da ne trošim reči, Holandija koja je pokazala kvalitet, Dominikanke koje su nas dobile u Ligi nacija. Samo da pronađemo pravi balans i počnemo jako od starta.
Posle Svetskog prvenstva 2022. godine i odbrane zlata, Jovana se popela na balkon Skupštine grada i poželela da se sa istog mesta ponovo čuju aplauzi, da se slavi. Sada je u istom duhu, kratko ali moćno:
- Srbija u srcu, Balkon u mislima!
Mesto okupljanja najboljih u Starom dvoru, za svetske šampionke već je postalo maltene kao druga kuća. I taj isti Balkon jesu zaslužile i „čuvaju ga“ svake godine Jovana Stevanović, Maja Ognjenović, Tijana Bošković, Bojana Drča, Ana Bjelica, Mina Popović, Maja Savić, Teodora Pušić, Aleksandra Jegdić, Bianka Buša, Katarina Lazović, Sara Lozo, Aleksandra Uzelac i Hena Kurtagić, dve tinejdžerke, ali već mlade zvezde koje su i dočekale i opravdale svojih „pet minuta“.
LEĐA BOLE, JEDVA SAM HODALA
O povredama i bolestima se ćutalo. Jer, kada ne krene kako treba, bilo bi da „zlatne“ traže alibi. Ali to za ovaj tim ne važi. Jer, od Maje Ognjenović, koja je bolesna odigrala i polufinale i finale, Aleksandre Jegdić, koja je ušla da pomogne u finalu... Jovana Stevanović je morala da pauzira u nokaut fazi zbog bola u leđima. Izašla je na zagrevanje sa pojasom, ali je ćutala. Kamerman je „otkrio“?
- Ušla sam protiv Mađarske, trebalo je da odmaram, ali igrom slučaja morala sam da pomognem ekipi da pobedi. U tom momentu, krajem trećeg seta, osetila sam bol, kao da mi je neko nož u leđa zario. Jutro posle, nisam mogla da se umijem, savijem, jedva sam hodala. Krenule su terapije po četiri sata su trajale, nisam trenirala. Hvala Bogu posle četiri dana, peti sam već bila dobro. Na red je došla osmina finala, selektor nije hteo da rizikuje. Posle je sve došlo na svoje mesto.
I POSLE TURSKE TURSKA
Spremna je Jovana za novu, ali klupsku epizodu u Turskoj, i to baš sa Tijanom Bošković, ikonom Ezačibašija u istom timu. Za blokera Srbije probijanje leda u ovoj zemlji.
- Jedva čekam novo iskustvo. Odbojku u toj zemlji baš poštujem, njihove igračice takođe. Od svih naših devojaka koje su igrale tamo, čula sam kako je sjajan život, da je Istanbul prelep. Eto, i to prvenstvo da iskusim, da igram napokon sa Tijanom u klubu. Očekujem prelepu sezonu, pogotovu što će tek sada odbojka da bude još cenjenija jer je, a mislim da sam dobro čula podatak, ovo zlato ženske selekcije, prvo u istoriji u ekipnim sportovima. Bolju godinu nisam mogla da odaberem (smeh)
KOŠARKAŠI, NEVEROVATNI SU!
Prati Jovana sve sportove, iako je uz odbojku, fudbal uvek „na meniju“ Sada je u fokusu Stevanovića košarka i uspeh selekcije Srbije na Mundobasketu.
- Svi smo ponosni na njih i samo neka guraju dalje. Ono što se desilo Boriši Simaniću. Jako tužna vest, bila sam potresena iskreno. Ali kada sam videla kako momci igraju, i za njega, kakvu energiju imaju, naježila sam se. Veliki ljudi, veliki igrači, koja god da su imena u timu. Neverovatni su i želim im sreću i za rivala koga oni žele u polufinalu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
