PORODICA NAJVEĆE BLAGO: Leposava i Ognjen Glušica, majka i sin, zajedno treniraju i nesvakidašnja su pojava u našem sportu (FOTO)

Da li bi iko mogao da zamisli kako svako jutro sa mamom ujutru odlazi u teretanu, a popodne svako na svoj trening? Retko ko, sasvim sigurno, ali za Leposavu (41) i Ognjena Glušicu (18) to je rutina, život profesionalnih sportista.

Majka, rukometašica Crvene zvezde, sa bogatom internacionalnom karijerom i sin, fudbaler novobeogradskog Radničkog, tek nedavno zakoračio u svet punoletnih.

- Istina, nije svakidašnja pojava, mnogima izgleda čudno, ali mi smo navikli, imamo svoj ritam, idemo zajedno u teretanu, trčimo, dižemo tegove... Onda svako odlazi u svoj klub i trenira dalje – rekao je osamnaestogodišnji Ognjen.

Ko je brži?

- Ognjen, ali ja sam izdržljivija.

- Tri puta je pokvarila traku u teretani, to je neverovatno. Ne znam momka mojih godina koji može toliko da trči – dodao je osmanaestogodišnjak.

Da li je ljubav prema sportu stigla od mame?

- Naravno. Pokušali su da me nagovore u rukomet, ali meni je fudbal uvek bio draži. Mama mi je pokretač i kad vidim nju kako radi i koliko je posvećena, onda mi je to samo motiv da i ja što više i jače treniram.

Zvuči kao bajka, idealna verzija života, ali nije oduvek bilo tako.

- Visoku cenu smo platili zbog mog profesionalizma – iskrena je Leposava. – Porodila sam se sa 23 godine, napravila kratku pauzu i posle samo dve godine dobila sam sjajnu ponudu iz Mađarske. Razgovarala sam sa suprugom Goranom i odlučili smo da odem sa detetom, a on je morao da ostane da radi. Ognjen je imao samo dve godine i bilo je jako teško uklopiti obaveze, treninge, učenje jezika.

Onda je usledio rastanak sa sinom.

- Nisam imala drugog izbora nego da se on vrati u Beograd, a ja ostanem u Mađarskoj. Tako da sam preko nedelje bila u Bekeščabi, a onda u petak ili subotu posle utakmice bih došla u Beograd, pa u nedelju uveče, ponovo krenula nazad kako bih stigla na trening ujutru.

- Sećam se tog perioda, ne kad sam baš imao dve, tri godine, ali kasnije da. Otac je ostajao budan po celu noć, mama je odlazila usred noći da je ja ne bih video, jer bi svaki put plakao...

I tako punih deset godina.

- Najveća podrška mi je tada bio suprug. On je bio ostvaren u svom poslu, vojno lice i razumeo je sve, želeo je i da ispunim svoje snove, da se ne kajem nikada.

I, da li postoji žal za nečim?

- Iskreno postoji, samo to što sam dozvolila da dete odrasta bez mene, što nisam bila tu kad je stasavao.

Da vratite vreme, da li biste nešto drugačije uradili?

- Naravno. Ne bih krenula istim putem, ostala bih sa porodicom.

Ognjen je dodao:

- Težak period je to bio. Mama nije bila tu, tata je radio, a deda je bio taj koji je preuzeo ulogu roditelja. On me odgajao u tom periodu, čekao svaki dan posle škole, spremao da jedem, vodio svuda, onda je na tri dana dolazila baka iz Rume, pa su se smenjivali.

Kad ste odlučili da se vratite u Srbiju?

- Deda koji je vodio računa o Ognjenu kad je bio mali preminuo je 2017. godine i to je bio znak da treba da se vratim u Srbiju.

Kako je to izgledalo, privikavanje na neki novi život?

- Teško, veoma teško. Usledilo je privikavanje na troje ljudi u kući, osećala sam se kao neki novi član, trebalo je vreme da se naviknemo, oni su imali ritam u koji sam ja samo upala. Međutim, posle nekoliko meseci je sve došlo na svoje mesto.

Iz ove perspektive kad pogledate, da li vam je rukomet mnogo doneo?

- Jeste. Ne mogu reći da nije. I ne mislim samo na materijalne stvari, zaista je privilegija baviti se sportom.

Na kraju je Leposava Glušica istakla.

- Pored svega i posle svega, najvećim svojim uspehom smatram porodicu i to što je ostala na okupu. Jačina koju ima porodica i podrška koju može da pruži je nešto najvrednije što postoji – završila je priču Glušica.