Topić – porodica s Olimpa

Učestvovanje na olimpijskim igrama je san svakog sportiste, a Dragutin, Biljana i Angelina Topić dosanjali su ga 10 puta. Probali smo uz pomoć naših i inostranih statističara da pronađemo postojili li u svetu kraljice sportova slična priča, nailazili na brojne kombinacije – roditelja i deteta, supružnika i slično, ali je jedinstvena porodica Topić, kojoj je adresa – Olimp.

Centralna figura je Dragutin. Učestvovao je kao skakač uvis na šest uzastopnih olimpijskig igara. Još je zanimljivije što je u dva navrata bio trener svojoj supruzi Biljani, troskokašici, a sad i ćerki Angelini, koja će učestvovati u tatinoj disciplini u Parizu 2024.

- Rođen sam u vreme gde je sportsko vaspitanje nalagalo da su olimpijske igre san svakog sportiste. Ne znam da li je to i dalje slučaj. One su imale posebnu važnost i posebnu vrednost, van svih normativa i rangova, nešto što čovek može da doživi jednom ili nijednom. Eto, ja sam imao tu priliku i šansu da se šest puta okušam na olimpijskim igrama na šta sam više nego ponosan – počeo je svoj deo priče Dragutin, glava porodice.

Rođeni ste 1971. Debitovali ste 1992. u Barseloni, bili tek nešto stariji od Angeline, koja će baš na dan početka Igara u Parizu 26. jula napuniti 19 godina?

- Veoma su mi teško pale. Bio sam emotivno jako nezreo, ali sam fizički bio izuzetno spreman. Neposredno pre Olimpijskih igara, u maju su nam uvedene sankcije i bilo nam je zabranjeno da učestvujemo. To me je totalno poremetilo, jer sam celu karijeru i trenutnu formu podredio tom takmičenju. Bilo je mnogo izazova – slali su nas, pa nas nisu slali u Španiju, vraćali nas s autobuske stanice, neće biti Olimpijskih igara za nas... Bio sam totalno depresivan. Ponovo su nas pokupili sedam dana pred početak najvećeg takmičenja i rekli nam da je dozvoljeno učešće bez nacionalnih obeležja. Nije isto kao kad ideš spreman, s posebnom motivacijom.

Prilično stresna situacija?

- Ispao sam ne malo, nego malo više iz forme, pa ne znam kako sam uspeo da pronađem motiv u sebi... U stvari nisam našao motiv, već mi je motiv bio olimpijski plamen na stadionu. Kad sam ga video dobio sam krila. Da je tog dana, kad su bile kvalifikacije, održano finale, možda ne bih bio olimpijski pobednik, ali bih sigurno osvojio olimpijsku medalju. Od šale sam, u prvom skočio 2,20 pa normu od 2,26. Oba skoka bila su za preko 2,40.

Dve godine ranije bili ste prvak Evrope s 2,34 i svetski juniorski šampion i rekorder s 2,37, a 1993. postavili važeći rekord Srbije od 2,38 m?

- Danak neiskustvu doveo je do toga da sam posle kvalifikacija imao dve neprospavane noći, jer sam toliko bio emotivno frustriran, video sebe na pobedničkom postolju i jednostavno nisam mogao da zaspim. To je doprinelo tome da u finalu nisam bio na nivou na kom je trebalo da budem i na kom sam bio cele sezone. Olimpijska medalja je bila na 2,34, baš jeftino, ali je za mene ostala nedosanjan san.

Sledeće su bile Olimpijske igre u Atlanti 1996?

- Slična priča. Te godine bio sam najspremniji. Došao sam kao prvak Evrope sa 2,35 u dvorani. Cele godine sam skakao minimum 2,32. Prosto sam osećao da vredim za skokove preko 2,40. Videlo se to i na takmičenjima, ali sam rezervu čuvao za Igre.

Kvalifikacije ste prebrodili besprekorno?

- Ušao sam u finale i sve ono što nisam želeo poklopilo se u odlučujućih 24 sata. Jedini dan kad je pala kiša bio je taj. Borilište za skok uvis bilo je drugačije raspoređeno. Zalet je nama visašima kretao s trave. Ona je bila mokra i blatnjava. Pokušavao sam nešto da kompenzujem u prvim skokovima i nisam se snašao, nisam bio to ja. Veoma je važno da imate svoj ritam, brzinu zaleta, koja se meri u centimetrima, a iz tog mulja nisam mogao da izađem željenom brzinom. Završio sam na neslavnom ili slavnom četvrtom mestu s 2,32. Vredeo sam mnogo više nego što sam pokazao. Depresiju, koja me je pratila pre Barselone, sad sam doživeo posle takmičenja. Shvatao sam da mi je to poslednji voz za ozbiljan plasman na olimpijskim igrama.

Kvalifikovali ste se i za Sidnej 2000?

- Ne znam ni sam kako. Već sam bio matorac, da tako kažem, 29 godina. Dugačko putovanje mi je izuzetno teško palo. Kvalifikacije su mi bile veoma naporne. Nisam uspeo da uđem u finale, ali mi nije posebno teško palo. Nisam bio ni mentalno ni fizički spreman.

Rodila se nova nada, nova želja za Olimpijske igre u Atini?

- Imao sam poseban motiv i želeo sam da se dokazujem sa daleko mlađim kolegama po 10 i 15 godina. Bio sam ozbiljno povređen pre samog takmičenja, doktor Jovan Đurović me je digao iz mrtvih. Znao sam da ne vredim za medalju, ali sam se nadao da mogu nekako iz prikrajka da se umešam u borbu za nju. Kvalifikacije sam prošao dosta lagano. U finalu mi se desilo to da sam bio u igri za jedno od odličja. Preskočio sam 2,29 i završio na devetom ili 10. mestu, zaboravio sam. Prosto mi je bilo drago što sam pokazao da čovek s 33 godine može da se bori za visok plasman.

U Pekingu 2008. godine imali ste dodatni motiv?

- Već sam bio trener, ali još uvek i takmičar. Pre svega mi je bio bitan Biljin visok plasman. Fokus je bio na njoj. Završila je na 13. mestu. U finale ulazi njih 12, što znači da se nije plasirala. Ispostavilo se da je pet takmičarki bilo dopingovano, pa se sada vodi kao sedma. Nije nam uteha što to piše u biltenima. I danas nas to pogađa. Imao sam kvalifikacije posle nje. Skočio sam dovoljno da uđem u finale, ali nažalost zbog većeg brojeg pokušaja nisam prošao u završnicu. Bio sam razočaran, bilo je dosta komplikacija. Stručni štab reprezentacije Srbije nije uradio ono što je trebalo da se nađem na boljem zaletištu pa nisam pokazao koliko sam vredeo.

Došli ste u London 2012. kao rekorder – skakač uvis s najviše učešća na olimpijskim igrama?

- Posebna priča, ali iz drugog razloga, veoma emotivna za mene i Bilju. Bukvalno dan pred polazak, kada nam je javljeno da je preminuo Mihajlo Švraka, moj trener, moj kum, moje sve. Bilju sam poslao u englesku, a ja sam pravo sa sahrane otišao. Mislio sam da ću moći da se sastavim, da ću moći nešto da učinim, ali sam bio previše emotivno ispražnjen. Završio sam bez preskočene visine i otišao neslavno u penziju. Slična se stvar desila i Bilji, jer je propatila sve sa mnom zajedno.

Ukoliko bude trajala u svetskom vrhu kao tata, Angelina bi mogla da učestvuje na OI 2048. godine.

ANGELINA: RADUJEM SE UČEŠĆU

Angelina je juniorka i 2024, a iza nje su neverovatni podvizi: od strane Evropskog olimpijskog komiteta proglašena je 2022.najboljom mladom sportistkinjom Evrope, ove je Zvezda u usponu po Evropskoj atletici i među tri najbolje mlade atletičarke sveta u izboru Svetske atletike. Doprinele su svemu tome: treća mesta na EP za seniorke 2022. i u apsolutnom plasmanu Dijamantske lige ove sezone, seniorsko finale na SP, mlađe juniorski planetari rekord iz 2022. od 1,96 m, nacionalni seniorski i juniorski od 1,97 m ove sezone, zlatne medalje na EP za juniorke i SP za mlađe juniorke, bronzana sa SP za juniorke...

Kako iz ove perspektive gledate na svoj debi na najvećem takmičenju?

- Mama i tata su mi pričali o olimpijskim igrama kao nečemu zaista posebnom i radujem se učešću u Parizu – konstatuje Angelina. - Svesna sam svoje mladosti i znam da će  Bože zdravlja, biti prilike da, kad budem iskusnija „pucam“ na medalju. Ja sam još uvek sportista amater, učenica srednje škole, a  na terenu su profesionalci kojima je sport jedina obaveza. Trudiću se da se što bolje spremim verujući u sebe i svoj stručni tim  ne opterećujem se medaljom, cilj mi je samo finale, to je moje mesto koje mi pripada, ali i ono mora da se izbori.

Dragutinova uloga je sada teža nego kad je bio takmičar. Biti otac i trener veliki je teret. Na pitanje kako priprema ćerku već sada za najveće takmičenje i odgovara:

- Olimpijske igre su najspecifičnije takmičenje koje postoji, mnogo prostora bi zauzelo objašnjavanje tih specofičnosti, a uglavnom sve se svodi na to da sportista treba da se nauči, obuči, da je to takmičenje kao i svako drugo, da teret uspeha ili neuspeha nije nimalo veći od uobičajenih izazova. Mentalna snaga je tu presudna, i na njoj treba raditi sa komplementarnim strukama, kao što su psiholozi. Univerzalni savet bi bio: Opusti se i uživaj. To joj neprestano ponavljam, jer sam plasman na OI je vrhunac, naravno fokus će nam biti kvalifukacije, a u finalu je sve otvoreno. Svi imaju pritisak, svi su od krvi i mesa, pobeđuje najbolje „naštelovana“ glava.

Pritisak javnosti će neminovno biti prisutan?

- Ne sme da bude faktor koji će da utiče na sportistu, valja ih sačuvati od tog. Što se tiče Pariza, Angelina je mlada, neka prođe kako prođe, Los Anđeles je njen primaran cilj. Na meni je da je vodim najboje što umem, ali postoje faktori na koje ne mogu da utičem, uslovi za trening u Beogradu, školske obaveze i drugo. Samo ja vidim široku sliku i zato sam rezervisan povodom Pariza.

BILjANA: PEKING IZ DVA UGLA

Biljana Topić je na OI učestvovala u: Sidneju 2000. kao 23-godišnjakinja, Pekingu 2008. i Londonu 2012. i to na debiju u štafeti 4 x 100 m pa dva puta u troskoku, disciplini u kojoj je s 14,56 m i sad nacionalna rekorderka, a bila je četvrta na SP u Berlinu 2009.

- Rezultatski sam bila mnogo bolja na prvenstvima Evrope i sveta. Dosta govori činjenica da sam izborila tri puta mesto na najvećem takmičenju, gde su norme izuzetno visoke i što je svima kruna karijere, pa je konkurencija izuzetna. Mnogo je teže ostvariti dobar plasman.

U Pekingu ste bili šesti s 14,14 metara?

- Bila sam izuzetno spremna, a ostala prva ispod crte za ulazak u finale. Posle održanog takmičenja nekoliko devojaka suspendovano je zbog uzimanja nedozvoljenih sredstava i samim tim je meni onemogućeno da učestvujem u finalu gde bih imala još tri do šest skokova i pokazala koliko mogu i šta mogu. Kao finalisti olimpijskih igara promenio bi se moj status, obezbedila bih  privilegije, bolje: pripreme, stipendije, tretman, kategorizacije... Sećam Pekinga i po tome što smo Dragutin i ja bili na naslovnoj strani olimpijskog časopisa, koji je izlazio za vreme Igara. Kao bračni par bili smo im zanimljivi.

London je obeležio tužan događaj?

- Na dan pred polazak na Igre preminuo je Mihajlo Švraka. Poznato je svima, koji nas znaju, šta je Mika značio našoj porodici. Emotivno nas je to potreslo i uticalo neminovno na takmičenje.

Kako gledate na najnoviju olimpijsku epizodu u porodici?

- Mnogo sam srećna što je Angelina ispunila normu i što su to 10. olimpijske igre u našoj porodici za sad. Nadam se da će nas prevazići i da će u karijeri osvojiti medalju i napraviti najveći podvig u istoriji porodice Topić.

SOFIJA ĆE SAMA DA ODLUČI

Poslovica kaže – što mačka rodi, to miša lovi. U porodici Topić stasava i 10-godišnja Sofija. Da li je ona možda još jedan stanovnik Olimpa?

-Sofija se još uvek samo igra – kaže Dragutin. – Kao i Angelini, puštam je da sama odluči čime će da se bavi. Genetika možda jeste bitan faktor, ali ljubav prema sportu, motivacija i žrtva koju sportista podnosi je samo njihova. Roditelj je tu podrška.