„Sanjam da sam trener Crvene zvezde“

Svaka priča o evropskoj Crvenoj zvezdi, sportskoj porodici kojoj se klanjao ceo svet do crne zemlje, asocira na početak poslednje decenije minulog veka - na stadion „Svetog Nikole” i Bari. I svaki zvezdaš, sve do danas, čuva u srcu, glavi i duši nekog svog junaka iz mitske majske noći. Jedan od njih nije „čovek iz senke”, nego ravnopravni član najzlatnije generacije srpskog velikana. Uz to, lepo vaspitan u ranoj mladosti, navikao da ćuti i radi za trojicu, služi kao lep primer. Ivica Momčilović!

- Svim čitaocima Žurnala želim dobro zdravlje, uspeh i sreću u Novoj godini. Posebno dobro raspoloženje i porodične radosti uz božićne praznike - kaže nekadašnji vezista, po završetku igračke karijere dugogodišnji trener na Marakani, danas u misiji povratka kruševačkog Trajala u Prvu ligu.

Ne priča mnogo, iako bi imao šta reći. Takvi ljudi se teže pamte, al' duže traju. „Šesta Zvezdina zvezda”, kao i svi koji su bili šampioni Evrope.

- Meni je Crvena zvezda sve. Druga kuća, odmah posle porodice. Odrastao sam u Zvezdi i od detinjstva do 2020. bio njen deo.

Rođen je 4. oktobra 1967. u Bojniku, opštini u Jablaničkom okrugu, u slivu Puste reke i ispod Radan planine.

- Sa šest godina došao sam da živim u Beogradu. Kad sam imao 12, stigao sam u Zvezdu i imao sreću da me dočeka veliki Dragoslav Šekularac. Primio me je među crveno-bele, prošao sam celokupan omladinski staž. Na kaljenju u Mariboru, drugoligašu Jugoslavije, proveo sam godinu i dobio poziv u omladinsku reprezentaciju, u Čileu 1987. šampionu sveta. Od drugoligaških fudbalera samo Gordan Petrić iz OFK Beograda i ja! Nažalost, nisam putovao u Čile. Ipak, dobre igre doprle su do očiju i ušiju čelnika Crvene zvezde i na poziv Dragana Džajića došao sam na dogovor.

Kad je seniorska konkurencija u pitanju, lep učinak ostvario je i u Napretku iz Kruševca.

- Došao sam na razgovor kod Džajića, upoznao me je sa, sad pokojnim, trenerom Vladimirom Mirosavljevićem. Rekao mi je da idem u Napredak i ako u Kruševcu budem igrao kao u Mariboru da ću sa Crvenom zvezdom da potpišem profesionalni ugovor. S Napretkom sam se 1987/88. plasirao u Prvu ligu Jugoslavije, onda obavezao na vernost Zvezdi.

Bilo je to 1990, kad se tadašnji osvajač duple krune spremao na dug put do velikog cilja - osvajanja KEŠ-a.

- Godinu pre dolaska u Crvenu zvezdu služio sam vojsku u Mariboru. Dakle, iz vojske stigao sam na Marakanu na početak priprema. Marljivim radom izborio sam se za status među 16 igrača budućeg šampiona Evrope.

Nije se naigrao velikih evropskih utakmica, ali bio je tu, ako zatreba.

- Znao sam mogućnosti i vrednosti, međutim, Zvezda je tada imala izvanrednu ekipu. Čast mi je bila da takvim igračima budem rezerva i čekam šansu s klupe.

Crvena zvezda je 1991. postala i klupski prvak sveta. Da ne beše sankcija, igranja po evropskim metropolama umesto u Beogradu, možda bi 1992. ponovila kontinentalni uspeh. Ovako...

- Ta generacija stvarala se godinama. U šali govorim da smo bili kao deca iste majke. Nije bilo ljubomore i pakosti. Ličili smo na veliku porodicu. Zvezda je bila na dobrom putu da ponovi uspeh iz Barija, ali sankcije su učinile svoje i zlatna ekipa se raspršila.

Momčilović je posle sreće koja nije dugo trajala postao deo Rada. Građevinarima je dobro došao, ali sudbina je htela da se ponovo vrati u svoju Zvezdu. Međutim, nije to bila više ista priča.

- Crvena zvezda je počela sa stvaranjem nove ekipe. Od tima iz Barija ostali su Duško Radinović, Goran Vasilijević, Vladan Lukić i ja. Partizan je u tom trenutku bio dominantniji, u toj sezoni, pod dirigentskom palicom Milana Živadinovića, osvojili smo kup.

Igrao je i večite derbije. Bajkovito je to izgledalo.

- Sa ove tačke gledišta, derbi je bio praznik najpopularnijeg sporta. Bilo je mnogo dobrih igrača u Hajduku, Dinamu, tuzlanskoj Slobodi, Veležu, Vardaru… Igrao se u to vreme odličan fudbal i nisu slučajno govorili da je jugoslovenska liga među pet najkvalitetnijih u Evropi. Ipak, mečevi Zvezde i Partizana bili su nešto posebno. Nezaboravno!

Trenutno je šef stručnog štaba Trajala...

- Zahvalan sam predsedniku Vladanu Gašiću, prioritet je da se vratimo u Prvu ligu. Trajal, u svim segmentima, zaslužuje da bude najmanje prvoligaš.

Može se reći da Ivica Momčilović voli duže da spava. Možda počne da sanja da je glavni trener Crvene zvezde, pa se jednog dana ti snovi i ostvare.

- Dugo spavam, ali pošto sam dete Crvene zvezde imponuje mi to da se razmišlja da budem i njen trener. To bih najviše voleo! Na meni je da vredno radim, na ljudima koji vode klub da procene da li sam rešenje.