Biti uspešan na samo jednom frontu, većini ljudi dovoljan je razlog za ponos, ali Bojan Bojičić, šef struke Sremčice, otišao je korak dalje. Osim što sa beogradskim „prvoligašem“ zimuje sa bodom manje za jesenjim prvakom Bežanijom, nedavno je proslavio veliki jubilej – 35 godina brada u prosveti, kao profesor tehnike i tehnologije. Sve to, uz činjenicu da je uveliko ostvaren kao porodičan čovek.
- Fudbal sam počeo da treniram sa devet godina, u mlađim kategorijama Rakovice, a ljubav prema lopti je, verovatno, nasledna. Otac Milan igrao je za Prištinu, odakle smo u Beograd stigli još pre rata, kada sam bio šesti osnovne – kaže Bojan Bojičić.
Prvi seniorski meč upisao je sa 17 godina, u Rakovici.
- Posle sam prešao u Čukarički, još pamtim 3:0 u debiju protiv Bora. Igrao sam pored Bože Milenkovića, Milenka Kikovića, Nina Grozdanića, Ristića... Sledila je selidba u BASK i Beograd sa Karaburme, gde je, takođe, bila elita: Dule Brnović, Profa Radanović i Miša – Pop Stojiljković... Prešao sam u GSP Polet, kod trenera Dušana Mitoševića, a pored mene Mirko Amanović, Velja Vukićević, braća Sulejmani, golman Voja Blagojević... Tri i po godine bio sam na Dorćolu, a igrao sam još za Heroj, Kneževac i 21. maj.
To je, međutim, samo jedna strana priče.
- Uporedo sa fudbalskom karijerom pohađao sam Pedagoški fakultet, smer tehnika i tehnologija. Dok sam igrao u BASK-u, stizale su ponude prvoligaša, ali roditelji su insistirali da akcenat stavim na obrazovanje. Završio sam fakultet i postao profesor. Brzo sam učio od starijih kolega, svideo mi se poziv, i u novembru sam proslavio 35 godina staža!
Školski put se, celom dužinom, preklapa sa fudbalskim.
- Prestao sam da igram sa 30 godina, ali to za mene nije moglo da bude i „doviđenja“ fudbalu. Upisao sam Višu trenersku školu, kod profesora Veljka Aleksića. Praktično sam u isto vreme bio i student i profesor, učio o trenerskom pozivu, a predavao tehniku i tehnologiju.
DVE GODINE SA VLAHOVIĆEM
Posle dizanja pehara sa mlađim kadetima i pionirima Zemuna prihvatio je poziv Nebojše Pejovića i u Altini poveo generaciju 1999.
- Tu sam primetio i ogroman talenat Dušana Vlahovića! U razgovoru sa rukovodstvom, prebacili smo ga kod mene, da igra sa starijima, tu je samo potvrdio ogroman potencijal. Trenirao sam ga dve godine, sada svi znaju čime je njegov fudbalski put rezultirao – kaže Bojičić.
ORONULA ČESTITKA OSTAVLjA BEZ TEKSTA
Pregršt nezaboravnih trenutaka iz škole, Bojan Bojičić zauvek će da nosi sa sobom, a jedan je i izdvojio:
- Na kraju školske godine, ušao sam u učionicu i primetio da se deca gurkaju između sebe, šapuću „kaži mu, kaži mu...” Kad sam ih pitao o čemu se radi, rekli su mi da podignem dnevnik, a ispod njega čestitka u kojoj piše „Teško je učiti decu, a još teže ih voleti, vi ste uspeli i jedno i drugo, hvala vam i želim vam svaku sreću u životu”. Na dnu su stajali potpisi svih učenika. Od uzbuđenja nisam mogao da progovorim. To parče hartije još čuvam.
Trenerska karijera počela je na jednom od mesta igračkih uspeha.
- Startovao sam sa omladincima Beograda, potom i Sinđelića, a najviše uspeha imao sam u mlađim kategorijama Zemuna. Zeleno-plave mlađe kadete vodio sam do titule prvaka Beograda, a pionire do trona Srbije! Učio sam i petliće Altine i Balkana, a kod seniora, bio sam pomoćnik Profi Radanoviću, u Beogradu, i Vojinu Dvorniću, u BASK-u, kasnije sam rešio da se osamostalim.
Klubovi su se nizali, ujedno i sjajni rezultati.
- Vrčin sam odveo u zonu, sa Vinčom sam bio četvrti u istom takmičenju, Rakovici obezbedio opstanak među „prvoligašima“, a slična priča bila je i u Hajduku. Bio sam još u Balkan Mirijevu i Poštar Zvezdari, sa kojom sam zonaška vrata otvorio superiorno, bez poraza, pa smo u višem rangu osvojili peto mesto, ispisali istoriju kluba.
Na današnje odredište, stigao je letos.
- Ljudi iz Sremčice pozvali su me posle ispadanja iz zone, tako da je bilo mnogo posla, ali možemo da budemo ponosni. Osvojili smo drugo mesto i na proleće nastavljamo pohod na tron! Želimo da vratimo klub gde mu je mesto.
Rad sa mladima, dakle, od jutra do mraka.
- Pre podne sam u školi i za svih ovih 35 godina nisam imao problema. Imam sjajan odnos sa decom, njihovim roditeljima i kolegama, 22 godine bio sam i razreni starešina, vodio mališane na ekskurzije, prošao celu Srbiju. Čim se vratim iz škole, samo se presvučem, i pravac - teren. Popodne su treninzi, vikendom utakmice... Jasno je, onda, da je supruga Zorana stub porodice. Ima razumevanja za moju ljubav prema fudbalu i školi, u kojoj radi kao pedagog, tu smo se i upoznali.
Zna dobro šta je najveći uspeh kad se podvuče crta.
- Srećan sam kad vidim da su moji učenici, iz učionice ili sa zelenog tepiha, postali dobri ljudi. Kad me sretnu na ulici i jave se sa osmehom... Nema većeg zadovoljstva – kao iz topa kaže Bojan Bojičić.
GEN STIGAO I DO PARKETA
Dok Bojan Bojičić nastavlja da ređa fudbalske trijumfe, sportski gen se ispoljava i kod naslednika.
- Blizanci koje imam sa suprugom Zoranom, Aleksandar i Bojana, završili su Fakultet za bezbednost, a najmlađi sin Luka pohađa Fakultet sporta i zdravstvenog vaspitanja. Istovremeno, igra košarku u Beovuku. Gledam ga redovno, ima potencijal i kvalitet, ali kao i kod mene, škola je na prvom mestu. Sinovica Katarina Bojičić igra rukomet, pivotmen je reprezentacije Srbije! Trenutno je u Krajovi. Svi smo ponosni na nju.
PRIJATELjSTVO BOŽJI DAR
Kad ugrabi vreme, sedne u kafić u Mirijevu i ispriča se sa brojnim prijateljima.
- Jedan od njih, Dragan, pre neki dan poslao mi je poruku koja me je duboko dirnula: „Kad Bog voli nekog čoveka, na dar mu daruje prijatelja, zamisli koliko je voleo mene, kad mi je za prijatelja dao tebe.“
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
