VREMEPLOV - Obradović: Naši evropski uspesi se neće zaboraviti

Milovan Obradović bio je britki bek i golgeter po potrebi. Sa niškim Radničkim dogurao je do polufinala Kupa UEFA, a jedno vreme nosio je dres Vojvodine, a nakon igračke karijere posvetio se advokaturi.

I u sportu vrednosti se pamte, ne prolaze, traju duže. Milovan bio je levi bek, perjanica niškog tima i jedan od najboljih fudbalera Radničkog svih vremena. Fudbalom je počeo da se bavi u Topličaninu iz Prokuplja.

Milovan Obradović ostao je „Drda” za sva vremena?!

- To je nadimak mog starijeg brata koji je igrao pre mene u Topličaninu. Kad je on prestao pojavio sam se ja, pitali su čiji je ovaj, odgovoreno je da sam Drdin brat, mali Drda. Tako sam ja postao Drda, a brata niko više nije zvao tako - pojašnjava Obradović.

Rođen je 4. maja 1956. u Sibnici kod Blaca. Pamti svoje fudbalsko stasavanje.

- Rođen sam u Sibnici kod Blaca, ali sam odrastao u Prokuplju, gde su službovali otac i cela moja porodica. Iz podmlatka sam stigao u prvi tim Topličanina, bio zapažen i onda me januara 1975. angažovao Radnički iz Niša. Bio sam mu veran do juna 1985. Za to vreme odigrao sam 552 zvanične utakmice.

Obradović je po broju mečeva u prvom timu apsolutni rekorder Radničkog.

- Prija mi taj podatak. To je nešto fantastično. Zaista mi imponuje.

Duguje Milovan Obradović deo zahvalnosti i Dušanu Nenkoviću.

- I ne samo njemu. Kad sam došao u Radnički trener mi je bio Đorđe Kačunković. Inače, promenio sam u Radničkom dosta izuzetno kvalitetnih trenera. Od Kačunkovića preko Miroslava Ivka Glišovića, Josipa Miće Duvančića, Dušana Nenkovića, Ilije Dimoskog... Dakle, nekoliko izvrsnih pedagoga, psihologa, taktičara, izvanrednih stručnjaka. Bila je milina sa njima raditi i učiti od njih.

Nišlije su 1975. osvojile Balkanski kup.

- Tada je to bilo izuzetno zanimljivo takmičenje. U našoj grupi bili su Levski iz Sofije, Panionios iz Atine i 17. nentori iz Tirane. Bili smo najbolji u grupi i u finalu smo pobedili Eskišehir iz Turske. Bio je to veliki uspeh.

Dragulj iz Niša je tri puta učestvovao u Kupu UEFA. U sezoni 1981/82. Radnički je stigao do polufinala pobedivši Napoli, Grashopers, Fejenord, Dandi junajted i u polufinalu je zaustavljen od Hamburga. Legendarni radio reporter Jordan Ivanović je na jednom meču u mikrofon rekao: „Da li je Đorđević ušao u legendu?” Jeste, ušli su svi oni: Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić (Stanković), Aleksić (Radosavljević), Beganović. Radnički je 2023. navršio vek postojanja, neka mu je sa srećom.

- Prošle godine na izuzetno ozbiljan način obeležena je stogodišnjica postojanja kluba. Imali smo veliko obeležavanje na centralnom trgu, snimljen je film „Legende Čaira”, koji je pobedio Festivalu dokumentarnih sportskih filmova na Zlatiboru. Neopisiv osećaj je biti deo kluba koji troši svoju 101. godinu. Svi mi koji smo igrali u navedenom periodu moramo biti zadovoljni i srećni. Igrali smo tri puta u Kupu UEFA, a Hamburger koji nas je 1982. eliminisao u polufinalu je već sledeće godine postao prvak Evrope. Bio je vrlo jak protivnik, sa mnogo nemačkih reprezentativaca, ali i igrača iz ostalih zemalja. Borili smo se maksimalno. Gostovali smo u Napulju pred 80.000 ljudi. Kod njih kapiten Rudi Krol, a kod nas ja. Menjamo zastavice na centru, to se ne zaboravlja. I što vreme više promiče, sve više ljudi želi da se podseti na naše ogromne uspehe u Evropi.

O uspehu Reala sa Nišave napisao je knjigu „Kad je Evropa strepela”.

- Niška Prosveta je izdala to ostvarenje 1994. To je moje viđenje svih tih utakmica. Svaki meč ima svoju priču. To je naš emotivni odnos prema tim spektaklima. Primera radi, prvi naš susret u Kupu UEFA bio je u Lincu protiv LASK-a. Mi smo to doživeli kao da smo na lepom plavom Dunavu, kao da igramo Valcer, tribine su bile prepune, bilo je više naših navijača nego njihovih. Pobedili smo. Imamo i priču „Ljubičice”, odnosi se na utakmicu protiv Hamburgera. Bili smo u karantinu u Sićevu, pored reke, šetali i brali ljubičice. To su uspomene koje ostaju trajno. Napisao sam knjigu da bi ona bila publikovana u narodu.

Niška bajka, kao i svaka druga, imala je i kraj. On je iz Radničkog prešao u Vojvodinu i tu je okončao karijeru.

- Klub sa Čaira je te 1985. počeo da tone. Došlo je do promene rukovodstva i igračkog kadra, odnosi su se promenili. Nisam mogao da podnesem sve što se dešavalo tada u Radničkom. Otišao sam u Vojvodinu kod Vukašina Višnjevca. Odigrao sam jednu sezonu. Ponosan sam što sam igrao u još jednom ozbiljnom klubu.

Vek Radničkog bila je prilika da još jednom stisne ruku saigračima, zagrli ih, evocira uspomene na sjajno vreme niškog fudbala.

- U kontaktu smo koliko nas ima, mada mnogo mojih saigrača u međuvremenu je preminulo. Hvala im za sve što su dali Radničkom. Pantelić je bio golman svetske klase, Mitošević najbolji strelac kluba svih vremena, pa Beganović, Martinović, Rinčić, Ljuba Stevanović... Uvek se sećamo njih i ponosni smo na sve one koji više nisu sa nama.

Ima li Obradovića poletaraca, odvažnih da postanu njegovi naslednici u fudbalu?

- Moj unuk je rođen 2010. i par godina trenira fudbal. Ima dosta talentovane dece u Nišu. Igraju po klubovima u tom delu Srbije. Veoma su ambiciozni. Malo, malo pa neko iz Niša postane reprezentativac Srbije. Nadam se da će i dalje biti tako.