Bio kapiten svih selekcija SFRJ - “Džaja rekao da sam i ja nedostajao u Atini”

Ljubiša Rajković važi za jednog od najboljih desnih bekova u stogodišnjoj istoriji niškog Radničkog. Želeli su u svoje redove da ga dovedu klubovi „velike četvorke”, dva puta bio je na pragu Crvene zvezde, ali matični klub nije bio za njegov odlazak. Dedinu kuću je preuredio u svojevrsnu spomen sobu, gde najčešće provodi vreme. Kaže da mu je na obalama Nišave i najlepše.

Radničkom je sve dao, on njemu – ko zna, ali Ljubiša Rajković uspeo je u životu, radio je ono što je voleo. Nosio je dres Radničkog, Bastije i reprezentacije Jugoslavije.

Pronašli smo ga na niškom keju, u predivnom ambijentu i u društvu saigrača Slobodana Halilovića.

- I Halilović i ja svakodnevno smo u šetnji, to je na keju Nišave. Za bivše sportiste jako bitna je fizička aktivnost. To je najbolji lek. Jer, ako se organizam zapusti, dođe do srčanih i drugih nevolja. Vazduh je najčistiji na obalama reke i tu smo najčešće – kaže Rajković.

Oslovljavaju ga sa Žuća. Red je da se zna i kum takvog nadimka.

- Kumovali su Bog, majka i otac. Moja kosa je takve boje da nije bilo teško dati takav nadimak. Danas ta boja i nije prisutna. Međutim, neki kažu da smo srećniji ljudi, da nas nebesa više čuvaju. Čini mi se da je bilo više situacija kada mogu da kažem da u tome ima istine.

Rođen je u Donjoj Trnavi kod Niša, 3. oktobra 1950. Na vreme je prepoznao svoju igru.

- Ta nekakva spravica bio je radio prijemnik. Imali smo  samo jedan aparat i ljudi su se okupljali nedeljom da slušaju Radivoja Markovića, a kasnije i Marka Markovića. Ljudi su se veselili ili tugovali dok su slušali. Onda sam i ja hteo da reporteri i mene najave i tako sam počeo da igram. To je presudilo kao i moj nastavnik fizičkog vaspitanja, Lečić. Otac me je od malena vodio na utakmice Radničkog. Bratu i meni je kupovao lopte i tako je sve krenulo.

Bio je napadač, pa postao defanzivac. Prošao je mlađe selekcije Radničkog i za prvi tim zaigrao sa 17 godina. U 12 sezona nanizao je 440 utakmica.

- Teško je odrediti kad je bilo najlepše. Možda od 17. do 20. godine. Sa 17 sam debitovao i bio omladinski reprezentativac, sa 18 sam igrao za mladi državni tim, a sa 19 godina već me je pozvao Rajko Mitić u A selekciju Jugoslavije. Ključna je bila 1969. godina. I klubovi „velike četvorke” su me hteli, postoje razlozi zašto do toga nije došlo. Ljudi koji su vodili Radnički doneli su odluku da svi mogu da odu osim mene.

Čuvao je Dragana Džajića u susretima protiv Crvene zvezde, a on je govorio da mu niko nije bio vernija senka od Ljubiše Rajkovića.

- To mi je imponovalo. Tada sam u karijeri krenuo ozbiljnije. Posle te utakmice novinari su se utrkivali da napišu kako ja nisam dozvolio Draganu Džajiću da igra. Ubrzo me Dušan Nenković pozvao u mladu reprezentaciju koja se spremala u Košutnjaku. A tim je iščekivao meč protiv Rusije, a mi se borili za Balkansko prvenstvo. Prilazi mi Džaja, rukovali smo se, zagrlio me i rekao da ga niko kao ja nije čuvao i preporučio mi je da ne menjam svoj stil igre. On mi je od tada mnogo pomogao u karijeri, zahvalan sam mu na svemu.

Najbliži je bio Crvenoj zvezdi, ali nije njen dres obukao.

- Sa crveno-belima sam bio na turneji u Montevideu 1970. godine, jer je Miroslav Pavlović bio u vojsci. Dva puta sam bio na pragu dolaska u Zvezdu, lepo smo se dogovorili, čekali poslednji dan prelaznog roka i Radnički je uvek izigrao. Miljan Miljanić mi je više puta rekao posle poraza od Panatinaikosa da bi sa mnom Zvezda prošla dalje. Međutim, neki ljudi iz niškog kluba kvarili su dogovoreno i nikada nisam zvanično bio u redove velikana.

Na preporuku Džaje prešao je u Bastiju, a u Francuskoj je odigrao stotinak utakmica za dve godine.

- Velibor Vasović mi je rekao da ću u PSŽ, a bilo je ponuda iz Nemačke i Grčke. Vaske mi je tvrdio da je sve gotova stvar, ali on je otišao iz kluba i poručio mi da se snalazim. To je za mene bio teži udarac, već sam imao 30 godina. Takođe, na turniru u Mostaru Dušan Bajević zapucao me kopačkom u facu i pola godine sam morao biti zatvorenih očiju da bih sačuvao vid. U tom udarcu sam imao težu povredu glave, pa nisam išao na SP u Nemačku 1974. Na VMA sam oslobođen vojske, ali je kasnije Nikola Ljubičić preko ljudi iz Radničkog sve učinio da idem u vojsku, ali da ne služim. I zato sam u 30. otišao u inostranstvo.

Nedaleko od Niša podigao je svojevrsnu spomen sobu u čast svom dedi. Drži do predaka, do onog što je njegovo, snaži korene, neguje tradiciju, dugo će trajati.

- I moj drugar Slobodan Halilović više puta je ovde dolazio. Radnički je prošle godine slavio 100. rođendan i nema arhivu. Brojne televizijske ekipe dolazile su ovde kod mene da u tom ambijentu snimaju. U jednom delu je spomen soba, deda je nosilac Albanske spomenice, bio je šest godina u ratu. Moj otac je vlasnik brojnih medalja za hrabrost iz Drugog svetskog rata. Dolazili su brojni generali, doneli šajkaču sa imenom mog dede. Mnogo toga ima ovde što ima dušu, što govori kako je bilo nekada, što treba da se svojata i da se poštuje - zaključio je Ljubiša Rajković.