„Dam gol i skočim u publiku”

Uroš Kojadinović (24) privodi kraju treću sezonu Partizanu. Humsku, gde je, kako sam kaže, stekao potpunu afirmaciju, postao ne samo bolji igrač već i čovek, reprezentativac, napustiće na leto da bi se preselio u francuski Tuluz.

Njegova generacija ostaće upamćena po tome što je posle 11 godina rukometnom delu crno-bele porodice donela prvi trofej, onaj u kupu, posle 11 godina.

- Prelepo. Još draže mi je da, pored lične satisfakcije, na takav način odem. Ne može bolje. Otići iz kluba kao što je Partizan s trofejem… Četiri sata smo rudarili za taj pehar… Tek ću verovatno kasnije da shvatim pravu težinu toga.

Jedan ste od retkih timova koji je uspeo poslednjih godina da preotme neki trofej Vojvodini, posle produžetaka, sedmeraca?

- Nije to toliko čudo koliko ljudi misle. Vojvodina je ranjiva, pogotovo posle kupa, Dinamo je odigrao sjajno dve utakmice polufinala plej-ofa i pokazao da ipak ne postoji toliki jaz ili je prosto Vojvodina u padu forme. Mislim da smo mi mnogo svesniji našeg kvaliteta i drugačije doživljavamo Novosađane nego što to čini publika. Imaju nesporan kvalitet, ozbiljan budžet, igrače… - kaže Kojadinović pre nego što smo prešli i na one malo ličnije teme.

Subotičanin ste na radu u Beogradu, kako biste sebe  sebe opisali u tri reči?

- Iskren, nenametljiv i brzoplet, ovo poslednje pomalo u svemu.

Treneri kažu i strašno vredan i nenametljiv?

- Nenametljiv je prava reč, ne volim da sam u centru pažnje. Nisam taj tip…

Da li to važi za ljude iz Vašeg kraja, sa Severa Bačke?

- Povučeni smo, drugačiji je socijalni život, a rekao bih da imamo tu neku preterana učtivost, koju ljudi van Subotice ne razumeju. Na primer kad se pozdravljamo sa nekim uz ekspresiju lica – trudimo se da budemo što ljubazniji.

Ove sezone ste sa saigračima gotovo redovni gosti na svim utakmicama klubova Partizanove porodice, na košarci, fudbalu, vaterpolu, nedavno i na majstorici odbojkaškog finala plej–ofa na Banjici?

- Kad god mogu odem da gledam crno-bele. Gledao sam „na krovu” Partizan sa IMT-om jesenas. To je najlepša utakmica koju sam pogledao. Vodio je IMT 2:0, pa 2:1, 2:2, ulazi Nikolić, bili su i navijači, počeo je bojkot… Bio sam toliko srećan posle te utakmice. Tribine su uz teren, pa se bolje vide i neke situacije, čuje se šta pričaju, kako se svađaju. Mi rukometaši se družimo, idemo na doručke, ručkove, večere zajedno, jer smo svi sa strane, najlakše se organizujemo. Volimo da odemo na utakmice. To je super stvar. Voleli bismo da se pojavi i na našim utakmicama neko od njih.

Zavidite li nekad košarkašima zbog atmosfere na njihovim utakmicama u Areni?

- Divim se tim momcima kako igraju u takvoj atmosferi. Shvatam da je to stvar navike, ali mislim da kad bih dao koš ili gol da bih skočio u publiku…

Nadamo se da ćete doživeti takvu atmosferu u karijeri?

- Hoću sigurno. Recimo za deset godina kad Partizan pređe u Pionir, napravimo drim tim, ja se vratim iz inostranstva, osvojimo domaću ligu, pa igramo Ligu šampiona… Može tako…. Nemam ništa protiv.

Da li ste počeli da učite Francuski?

- Jesam. Znam već osnovne stvari za početak. Trudim se da stvari na koje mogu da utičem obavim što profesionalnije, ostalo ćemo videti kad dođem tamo. Zamišljam već sebe tamo – internat, menza i teren. Ništa me drugo ne interesuje. Želim da se posvetim maksimalno i mislim da će biti sve kako treba.

Tuluz ste izabrali zbog čega?

- Imam snove koje želim da ostvarim do određenih godina. Mislim da su 24 pravo vreme da se ode u tako ozbiljan klub, a posle toga dalje.

O čemu sanja Uroš rukometaš, a o čemu Uroš običan momak od 24 godine?

- Medalju sa reprezentacijom. Uskoro nas očekuju i kvalifikacije za Svetsko prvenstvo protiv Španije… Ostvarila mi se velika želja da osvojim trofej s Partizanom, a privatno mi je najvažnije da mi porodica bude zdrava. Voleo bih da imam neki svoj biznis, još nisam definisao koji. Možda bih mogao da budem političar, ali onako više neki ministar sporta… Za sad mi se snovi svode na rukomet.

Trener?

- Možda, dopada mi se to. Voleo bih…

Rukomet je za Vas filozofija, način življenja, igra ili nešto više?

- Jeste igra, ali od nje nekad zavisi moje raspoloženje. Zapravo je mnogo više od igre. Teško mi je nekad da prihvatim da je zapravo samo igra. Malo je i stvar navike. Obožavam je, od 16. godine sam se prebacio na profesionalni režim. Sve što planiram u životu činim naspram toga. Ako mi pripreme počinju 1. avgusta do 20. jula ću da završim sve druge obaveze i posle samo razmišljam o rukometu. Tako sam vaspitan, ako se baviš nečim onda tome treba da si do kraja posvećen. Nekad je teško, ali na terenu se sve zaboravlja.

Šta je najteže?

- Najteže mi pada kad moram sebe da gledam i izvlačim greške…

Prvo ste trenirali fudbal, pa došli na rukomet?

- Na Paliću sam trenirao fudbal, ali se nisam uklopio u sredinu, pa sam počeo tenis, kratko. To je jedan od najlepših sportova i posle rukometa broj jedan. Obožavam da ga igram. A, 2011. je bilo Svetsko prvenstvo u Švedskoj, gledao sam prenose i brat od tetke i ja, pošto smo sve probali zajedno, otišli smo na rukomet. Društvo je bilo dobro, levoruk sam, što je retko, nema velike konkurencije. Bio sam dominantan u svom godištu, dopadalo mi se i ostao sam.

Levoruki su stvarno tako neobični i drugačiji od ostalih?

- Jesmo… Malo smo povukli na tu levu stranu… Dobra je to stvar. Ima nas malo, treba da se držimo zajedno. Recimo da smo malo kreativniji od drugih. Znam za golmane, kao i za nas, idu razne priče i obožavam ih. Baš su mi specifični, uživaju u tome da ih neko gađa loptom. Oni i mi treba da se držimo zajedno, pošto nas nema baš mnogo, da bismo možda jednog dana preuzeli štafetu i bili ispred ovih desnorukih legendi.

Da li je komplikovanije biti krilo ili bek, pošto ste bili oboje i da li se kao bek setite da spustite loptu i na krilo?

- Krila su egzekutori, „ubice”, daju po deset golova, rutineri, a bek mora da zna rukomet, razume igru, tek posle toga dolaze do izražaja neke druge njegove osobine. Danas je biti bek izuzetno zahtevno, igra se ubrzala i potrebno je donositi odluke u deliću sekunde, samim tim teže. Krilo mora da bude psihološki jako, ima dobar tajming... Bekovi su malo povlašćeniji jer se šutira i van zone od devet, rasterećeniji su, ali je zahtevnije biti bek.

Desni bekovi, klasični šuteri ili ne?

- Nisam klasični, volim da se igram rukometa, uživam u tome. Stereotip desnog beka šutera polako iščezava. Postoje sjajni igrači, u ozbiljnim ligama, poput najboljeg na svetu, Gidsela, nekoliko santimetara višeg od mene, koji upravo pobijaju tu tvrdnju.

Da li su nam Skandinavci srušili taj mit?

- Igra se ubrzala i svaki bek mora da donosi najbolje odluke u trenutku, moraju svi da budu uključeni. Skandinavci su ti koji uvode neke trendove, kao što smo mi bili inovatori sa nekim akcijama koje se i dan danas koriste kao polazi. Danas su to Skandinavci i Francuzi, najdominantniji su. Nadam se da ćemo i mi u skorije vreme doživeti neko sistemsko preobreženje u tom smislu – kaže Uroš uz čestitku za praznike i poseban pozdrav porodici i sestrici od tetke, petogodišnjoj Sofiji koja dolazi na njegove utakmice.