Fudbalski put Srđana Babića (28) nije bio nimalo jednostavan, ni lak. Koračao je stameni Banjalučanin uskim, trnovitim stazama ka uspehu. Isus Hrist je životom večnim pokazao da je smrt pobeđena, a Babić, na fudbalskom polju, uspešno savladao sve zamke i prepreke i stigao do zvezdanih staza s kojima danas ukrašava nebo nad Rusijom, jedinom zemljom na svetu na čijim granicama Sunce, u isto vreme, i izlazi na istoku i zalazi na zapadu.
- Rusija je čudo! Dovoljno je da vidite samo Moskvu i sve bi vam bilo jasno. Prošao sam mnogo sveta, ali ovo što gledam u Rusiji nigde, ni izbliza, nije tako – počeo je priču Srđan Babić, reprezentativac Srbije i štoper moskovskog Spartaka.
Stigao je, popularni Srki, iz svoje Česme (banjalučko naselje smešteno u severoistočnom delu grada) preko Novog Sada i Beograda do Španije i Rusije, okitio se titulom omladinskog prvaka sveta do 20 godina 2015. na Novom Zelandu, izrastao u sinonim uspešnosti u rodnoj Banjaluci i celoj Republici Srpskoj. A nije sve išlo glatko...
Sa 15 godina morao je da napusti matični Borac i rodni grad jer je proglašen netalentovanim. Preporuka na gradskom stadionu je bila: „sine, visok si, idi igraj košarku, ili neki drugi sport, nije fudbal za tebe”.
- Bio je to za mene dodatni motiv i Božija promisao. Ali, ne želim da se vraćam u prošlost, gledam samo napred – stalno, nerado, o primoranom odlasku iz Borca govori Babić.
Vojvodina i Novi Sad dali su mu novo životno i fudbalsko utočište. Još golobrad, kao pionir, priključio se Lalama i krenuo da stasava u FC „Vujadin Boškov”. Stigao je na preporuku nekadašnjeg fudbalera Borca i još nekoliko klubova iz Republike Srpske Branka Kukolja. U Srpskoj Atini je stasao do juniorskog staža, debitovao je za prvi tim Vojvodine sa nepunih 18 godina, bio standardan u prolećnom delu sezone 2013/14. u Super ligi, a u finalu kupa protiv Jagodine postigao gol za pobedu i izabran je u idealni tim sezone. I u sledećem prvenstvu bio je standardan u Vojvodini i dobio ponudu Real Sosijedada.
- Vojvodina je moja lepa životna priča, Novi Sad grad koji definitivno volim, kao svoju Banjaluku, ali i Beograd u kojem sam se u potpunosti afirmisao, danas i Moskvu u kojoj igram sa velikim emocijama. Vreme provedeno u Novom Sadu za mene je bilo ostvarenje fudbalskih snova, a Vojvodina klub koji mi je definitivno pomogao u mom fudbalskom odrastanju i sazrevanju.
Igrao je za B tim kluba iz San Sebastijana i Rojs iz kojeg je 2017. stigao u Crvenu zvezdu i bio trostruki šampion 2018, 2019. i 2020. da bi u avgustu otišao u portugalski Famalikao. Sledeća destinacija bila je Almerija 2022. i u prvoj sezoni proslavio je povratak kluba u elitni rang španskog fudbala.
- Biti u Zvezdi, a ne osetiti šampionsko slavlje, taj adrenalin, jednostavno je hendikep. Imao sam privilegiju da se u crveno-belom tri puta radujem tituli i to me je ispunilo kao igrača. Što se tiče Almerije, sezona 2021/22. za mene je bila jako uspešna, izabran sam i u tim sezone španske Segunde zajedno sa Umarom Sadikom, nekadašnjim napadačem Partizana. Imali smo sjajan tim, a Primera je, možda, danas i najjača liga na svetu.
Od prošle godine Babić je stanovnik Moskve i nosi dres Spartaka, kluba kojeg voli obični narod...
- Navijanje u Moskvi je podeljeno. CSKA je vojni klub, Dinamo policijski, a za Spartak navijaju obični građani i naši navijači su najbrojniji. Ta snaga nas i nosi jer Spartak je u Rusiji ono što je, recimo, Zvezda u Srbiji, a Juventus u Italiji... Nedavno smo dobili i sjajnog trenera i čoveka Vladimira Sliškovića, sina legendarnog Blaža. Izborili smo plasman u finale Kupa Rusije pobedivši u polufinalu gradskog rivala Dinamo. Euforija je velika, Spartak je nadomak trofeja.
ZA ŽURNAL UVEK DOSTUPAN
Srđan Babić je svetao primer profesionalnog odnosa s medijima. Kad god je u Banjaluci uredno se „prijavi” za „čašicu razgovora”, ali i dok je boravio na raznim adresama u „belom” svetu uvek se redovno odaziva na pozive Žurnala.
- Moram da budeš dobar s novinarima (smeh). Naučio sam, tako sam i vaspitan i odgojen, da se prema svima odnosim uljudno i kulturno. To valjda ide iz kuće, to se ne stiče kroz život. Žurnal je nešto posebno na našim prostorima, a uticao je i na moju afirmaciju.
Polufinalni meč sa Dinamom reprezentativac Srbije je napustio zbog povrede već u 10. minutu. Odmah se među srpskim navijačima „upalio alarm” da li će stameni Krajišnik moći da učestvuje na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj ovog leta.
- Nadam se da hoću, da nije ništa strašno. Treba da obavim još neke dodatne preglede, ali verujem da ću biti spreman za kontinentalnu smotru u Nemačkoj. Početni bol je bio jak, sada je sve to u nekoj normali.
Bio je kadetski, omladinski i mladi reprezentativac Srbije, sa reprezentacijom do 20 godina je 2015. na Novom Zelandu postao šampion sveta i ta titula, definitivno ukrasila je i obeležila njegovu dosadašnju igračku karijeru. U finalu je, na maestralan način, savladan Brazil (2:1).
- Trofej sa Novog Zelanda promovisao je plejadu mladih igrača u srpskom fudbalu, kojoj pripadam i ja. Kad smo kretali na daleki put nismo razmišljali o trijumfu, potajno smo se nadali podvigu, nekako smo skromno i ispraćeni, ali tamo... Kako je vreme odmicalo, iz utakmice u utakmicu bili smo sve hrabriji, odvažniji i samovereniji, dobili samopouzdanje. Imali smo sjajnog selektora Veljka Paunovića koji je tačno koji igrač mu treba za kog protivnika. Vratili smo se kao šampioni i nove, tek stasale zvezde. Mnogi iz te generacije su se, kasnije, „izgubili”, ja sam imao sreće, Bog me pogledao i otvorio mi puteve koji su me i doveli na ove današnje pozicije. San svakog igrača je da zaigra za reprezentaciju, a meni se ostvario.
Na Evropskom prvenstvu za omladince u Mađarskoj godinu dana ranije Srbija je zaustavljena od Portugalije u polufinalu. Posle rezultata 0:0 Portugalci su bolje izvodili jedanaesterce.
- Već tada je naša generacija pokazala da ima potencijal, bili smo blizu finala s Nemcima s kojima smo u grupi odigrali nerešeno – 2:2. Ali ko zna, da smo tada prošli šta bi bilo na Novom Zelandu. Portugalija, odnosno poraz na penale je bio, kasnije, veliki motiv za sve nas: Rajkovića, Zdjelara, Sergeja Milinković-Savića, Maksimovića, Gaćinovića, Mandića... Znali smo da možemo i da smo blizu. Naravno u sportu je potrebna i sreća koja se zaslužuje načinom rada, odnosom prema fudbalu i obavezama.
Srđan je bio uvršten u mladu reprezentaciju Srbije za EP u Italiji i San Marinu 2019. godine, ali Orlići su eliminisani već u grupnoj fazi, posle tri poraza. Za A selekciju Srbije debitovao je 24. septembra 2022. godine protiv Švedske (4:1) u Ligi nacija.
- Bio je to dan ispunjenja mojih igračkih želja. Selektor Dragan Stojković mi je ukazao poverenje i moj san se pretvorio u javu. Pobedili smo Skandinavce, Mitrović je postigao het-trik, a meni srce bilo ko Rusija! Nova radost je usledila kad sam saznao da idem na Svetsko prvenstvo u Katar, kruna reprezentativne karijere bila je ulazak u igru protiv Kameruna. Igrati na tom nivou mogu samo oni koji zaista vrede. Biti deo takvog spektakla je za mene nešto što će mi zauvek ostati u sećanju. Nažalost, nismo odigrali na Mondijalu u skladu sa očekivanjima i kvalitetom. Zato sada imamo priliku da sve to ispravimo u Nemačkoj, na Evropskom prvenstvu. Nadam se da i hoćemo.
Prvi, i za sada jedini gol, u osam utakmica u dresu Orlova Babić je postigao u Leskovcu protiv Bugarske (2:2), u odlučujućoj utakmici za plasman na EP.
- Najdraži gol u karijeri! Još je bio tako važan. Tu utakmicu smo odigrali nekako stegnuto, u grču. Bugari su bili motivisani, a mi pod pritiskom. Na kraju je sve dobro ispalo i posle 24 godine smo ponovo izborili plasman na kontinentalni šampionat. Prvi put pod imenom Srbija. Istorija je ispisana.
Nedavno pred prijateljske utakmice sa Rusijom i Kiprom Srđana Babića nije bilo na selektorovom spisku, ali je istog dana uvršten, tačnije njegovo ime je dopisano... Stvorilo je to određenu dozu konfuznosti u javnosti.
- Zaista ne znam šta se dogodilo. Jednostavno, nisam „u tom filmu” da bilo šta komentarišem, pogotovo ne na senzacionalistički način kako to javnost očekuje u današnje vreme. Odavno sam shvatio da profesionalac mora da trpi, radi i ćuti, čeka priliku. Nisam zadužen za spisak, moje je da igram, najbolje što znam i mogu i da uvek u dresu reprezentacije pružim maksimum – istakao je Babić.
VASKRS U MOSKVI, BEOGRADU ILI BANjALUCI
Na pitanje gde planira da provede vaskršnje praznike Srđan Babić je nedefinisano odgovorio:
- Čekaju me i u Beogradu i u Banjaluci, obaveze su u Moskvi, još sad moram na preglede oko povrede. U času donesem odluku kad se „otvori“ slobodno vreme ili koji dan. Još nisam odlučio šta i kako.
MIHAJLO NASLEDNIK
Početkom aprila Srđan Babić je prvi put postao otac. Supruga Teodora je na svet donela naslednika Mihajla.
- Ispunio sam se kao roditelj. Rođenje deteta je najradosniji čin u životu svakog čoveka, mojoj sreći nema kraja. Malo mi nedostaju, u Beogradu su, ali proći će i ovo. Jedva čekam da ih vidim i zagrlim. I mi, surovi, profesionalci imamo emocije. Valjda je to ljudski?!
OTAC MILANKO MINISTAR ODBRANE
Srđan ima i mlađeg brata Nebojšu koji takođe igra na poziciji štopera, danas je član prvoligaša Republike Srpske iz Laktaša. S Krupom je osvajao titule.
- Otac Milanko je pravi ministar odbrane (smeh)! Mnoge komšije, prijatelji i poznanici ga zadirkuju što su mu oba sina defanzivci. Brat Nebojša mi je najbliži i najiskreniji prijatelj, s njim uvek razmenjujem iskustva i nema dana da se ne čujemo i ne pričamo. Čisto bratski! Ali, kolike su zasluge oca Milanka u svemu ovome podjednake su i majke Vesne, koja nas je sve godine „trpela” i slala na treninge. Zdrava porodica je temelj svakog uspeha – reči su Srđana Babića.
UMESTO BAŠTE – IGRALIŠTE
Kraj porodične kuće Babića u banjalučkom naselju Česma umesto bašte – fudbalski teren!
- To smo davno uradili, tu smo odigrali mnoge utakmice i desile su se neispričane priče. Svaki put kad dođem kući obavezno sa prijateljima i komšijama odigram jedan meč. I vi ste imali priliku da budete deo tog „spektakla” posle kojeg, obavezno, usledi, treće poluvreme. Retko sam u rodnoj kući, ali kad dođem... Zna se!
OSNOVAĆU FUDBALSKU AKADEMIJU
Srđan Babić misli o budućnosti. Nakon završetka karijere planira da u rodnom gradu otvori fudbalsku akademiju.
- Veliki deo tog projekta je već odrađen, ali neću da otkrivam detalje. Sve će se znati kad za to dođe vreme. Imam grupu sjajnih i bliskih prijatelja, ljubitelja fudbala koji su mi mnogo pomogli, pogotovo u odsustvu, dok sam boravio u Španiji i sada Rusiji.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
