Fruškogorska tura za oči i dušu

U prolećnoj sezoni Srpske lige  „Vojvodina”, igra zrenjaninskog Radničkog ne može da se prepozna. Ekipa iz banatske ravnice jedina ne zna za poraz i zimska pojačanja donela su boljitak i ostatak tima učinila kvalitetnijim.

Među januarskim prinovama izdvaja se Vlado Topić, defanzivac rođen 1. maja 1995. godine. Doprineo je da porozna odbrana postane granitna i da mreža ostane netaknuta na sedam mečeva. Snažan, čvrst na zemlji i u vazduhu, skočan i spreman da poturi glavu gde drugi ne bi ni nogu. Nije čudo što je po dolasku imenovan za zamenika kapitena. Publika ne može da se prevari, komadant je parade na terenu.

- Za dobru odbranu svi smo zaslužni, nisam jedini novajlija u defanzivnom delu, u isto vreme stigli su golman Vladan Đekić, štoper Miloš Pelemiš... Što se trake tiče, ponosan sam i znam da ne ide samo uz igračke vrednosti. Čast je biti zamenik Ljubi Stevanoviću, nagomilan je iskustvom, kad je igrao za Proleter, nismo ni počeli da treniramo – skroman je gorostasni štoper Radničkog.

Kod dogovora oko termina za razgovor, usledilo je: „Nemojte samo u nedelju, sa devojkom Anamarijom idem u obilazak fruškogorskih manastira, na redu je Mala Remeta“.

- Nije to od juče, godinama je tako. Za mene najlepši odmor, za oči i dušu. Kad uđem u manastir, u crkvu, osećam  rasterećenje, tišina prolazi kroz mene i upoznao sam istoriju mnogih. Malo je, ipak, vremena, tri puta mesečno idem sa Anamarijom u naša mala hodočašća. Kad završim karijeru i vikendima budem slobodan, biće ih više. Ako Radnički igra subotom, nedeljom smo u nekom od manastira, tako je i dok sam bio član drugih klubova.

Rođen je na prvomajski praznik, slavi Đurđevdan, isprati i ostale pravoslavne praznike...

- Poklopilo se da su Uskrs, najveći i, za mene, najlepši praznik i Đurđevdan, dan za danom. Biće veselo u roditeljskom domu u Srpskoj Crnji. Za Uskrs i porodičnu slavu dolazi sestra Vesna sa porodicom, tata Dragan i mama Biljana spreme bogatu, domaćinsku trpezu, a tu sam da pomognem.

Prisetio se dečačkih radosti i tucanja uskršnjim jajima.

- To meni i sada donosi radost. Mama farba jaja u lukovini i uvek smo sestra i ja jedva čekali uskršnjo jutro da krenemo sa takmičenjem. Voleo sam da pobeđujem, ništa se ni danas nije promenilo. Porodična okupljaanja za ove praznike, za Đurđevdan, za mene su najvažnija i ispunjena ogromnom srećom i zadovoljstvom.

Topići su poreklom iz BiH, doselili su se posle Drugog svetskog rata.

- Topići su iz Baraća, mesta kod Mrkonjića i mnogi su se, iz tog kraja, naselili u Srpskoj Crnji. Zovu je „Đurina varoš“ i tu sam kršten. Na Đurđevdan, u jutarnjim satima, odlazimo u crkvu, za ručak sveštenik dolazi u naš dom. Sa ocem lomim kolač, uz porodicu i najbliže, tu su i kumovi, prijatelji, zna se kako se slavi slava.

Pričao je o trpezi i na opasku prase ili jagnje, grohotom se nasmejao i prozborio:

- Ima svega, poslednjih godina obavezno je jagnje. Nisam dugo bio u mestu odakle je deda, fudbal mi je uzeo mnogo vremena, a kad sam boravio, jagnjetina je bila poslastica. Uvek je tako, kažu stariji zemljaci.

U prijatnom razgovoru, često je pominjao Anamariju i na pitanje da li ide na njenu slavu, usledio je novo smejanje.

- Ne da idem, već i pomažem oko organizacije. Njeni slave Svetog Jovana, kao i Đurđevdan, velika je slava. Običaji su isti i njen deda je iz BiH, baš smo se našli, ne samo poreklom. Oboje volimo crkvu i poštujemo vekovne običaje i mnogo drugih i lepih stvari nas vezuje.

Zaposlen je od 2019. godine u Novom Sadu. Putuje na treninge u Zrenjanin i ne krije da je naporno i da je s mukom uklopio obaveze.

- Zato mi prija svaki slobodan dan i obilazak crkvenih znamenitosti, ništa drugo ne može bolje i više da me odmori i relaksira. Uskladio sam smenski rad, treninzi su uglavnom pre podne, pa direktno sa stadiona u Zrenjaninu, odlazim na posao. Izdržavam, a do kada, teško je reći.

Prve treninge imao je u crnjanskoj Budućnosti i brzo iskazao talenat. Kad je završio osnovnu školu, otišao je u omladinski pogon Vojvodine i posle tri godine obreo se u zrenjaninskom Banatu na kaljenju. Kao junior počeo je sa prvom ekipom i na pripremama pokidao ligamente. Operisan je 2013. godine.

- Tu nije bio kraj pehovima. Da bih se oporavio i vratio na fudbalski put, otišao sam u matičnu Budućnost i doživeo istu povredu, na drugom kolenu i 2015. usledila je nova operacija i dugi oporavak. Znao sam da je velika scena iščezla, ali nisam želeo da napustim fudbal. Ljubav prema igri i borbi na terenu, nadjačala je sve malere. Nosio sam dres Budućnosti i pozvali su me u Borac iz Šajkaša. Želeli su plasman u Srpsku ligu i brzo sam se ustalio u timu i ostvarili smo istorijski uspeh za klub. Posle tri i po godine zadužio sam opremu Radničkog.

Kratko je zastao, pogled je otišao u daljinu, razmišljanja ka zrenjaninskoj fudbalskoj budućnosti.

- Nisam jedini Crnjanin u nekom od zrenjaninskih klubova, sad je sa mnom Marko Kovačević, pola godine bili smo i u Borcu. Mogao sam da ostanem u Šajkašu, da pređem u neke druge srpskoligaše, ali odlučio se za grad na Begeju. Svi su preduslovi da vratim karijeru na put kojim sam težio poslednjih godina. Dobri saigrači i kolektivni pristup, doneli su rezultate i u razgovoru s njima, zaključio sam da smo i pojedinačno napredovali i došli do višeg nivoa.

Ova sezona predstavlja potvrdu da Radnički ima vrednost za više.

- U narednom prvenstvu bićemo kandidati za plasman u Prvu ligu i verujem da ćemo uspeti. Zrenjanin zaslužuje najviše, njegova istorija ne može da se izbriše i kad se završi renoviranje stadiona u Karađorđevom parku, uslovi će biti za superligaški karavan i, prvi put, igraće se pod reflektorima. Ljubitelji fudbala širom banatske ravnice čekaju procvat i verujem da će brzo uslediti – jasan je Vlado Topić, igračka i ljudska gromada u crveno – crnom dresu zrenjaninskog srpskoligaša.