Održana komemoracija povodom smrti profesora Milivoja Karalejića

U Košarkaškom savezu Srbije (KSS) održana je komemoracija povodom smrti profesora Milivoja Karalejića (1945-2024), na kojoj su, u prisustvu njegove porodice, mnogobrojnih prijatelja i saradnika, govorili generalni sekretar KSS Zlatko Bolić, selektor Srbije Svetislav Pešić i profesor na Fakultetu sporta i fizičke kulture u Beogradu Saša Jakovljević.

Profesor Karalejić je duže od šest decenija bio u službi košarke. Njegovi trenerski počeci vezani su za Višegrad i žensku ekipu sarajevskog Željezničara. Na sarajevskom Fakultetu za fizičku kulturu postao je asistent 1971. godine, u vreme kad je Jugoslavija ulazila u svoje prvo zlatno košarkaško doba. Bio je jedan od prvih doktora košarke u Jugoslaviji. U takmičarskoj košarci preuzeo je zlatni plamen od svojih prethodnika i uspešno ga nosio kroz generacije.

- O profesoru Milivoju Karalejiću najbolje govore njegovi rezultati, ali i rezultati svih onih igrača i trenera s kojima je sarađivao – naglasio je Zlatko Bolić. –  Plodove njegovog rada osećamo i danas, a videćemo ih i u budućnosti. Medalja iz Manile pripada i njemu, imajući u vidu dugogodišnju saradnju sa selektorom Svetislavom Pešićem, ali i njegov ukupni uticaj na razvoj košarke kod nas. Njegov doprinos je vidljiv ne samo kroz takmičarsku košarku, već i kroz akademsku karijeru, ali i lične odnose sa svima onima koji su kucali na njegova vrata željni usavršavanja. Potpis profesora Karalejića bio je žig vrhunskog kvaliteta, potvrda da ste spremni za velike stvari u košarci. Plejada vrhunskih trenera i igrača prošla je kroz njegove ruke i nastavila njegovu misiju u raznim klubovima i reprezentacijama, ali i na raznim meridijanima. Zato je odlazak profesora Karalejića veliki gubitak ne samo za srpsku košarku, već i za košarku, generalno. Nama koji radimo u Košarkaškom savezu Srbije ostaje da negujemo uspomenu na njega, a posebno na one veličanstvene uspehe koji su vezani za reprezentaciju. Pamtićemo ga pre svega po Bormiju, Istanbulu i Indijanapolisu, ali i kao požrtvovanog vojnika košarke za koju je živeo do svog poslednjeg dana.

Profesionalni i životni put profesora Karalejića neraskidivo je vezan za današnjeg selektora Srbije Svetislava Pešića. Zajedno su gradili svoje ime u Bosni i u mlađim nacionalnim selekcijama, uvodeći neke nove metode. I zajedno su osvojili sve zlatne medalje, u svim uzrastima, na svim takmičenjima Svetske košarkaške federacije (FIBA). Jedini su koji imaju takva dostignuća u svojim biografijama.

- Mnogo puta je isticano da je profesor Karalejić bio izvanredan kondicioni trener i vrsan predavač na fakultetu, ali ja moram da istaknem da je on pre svega bio košarkaški trener – rekao je Svetislav Pešić. – I najlepše se osećao u trenerskoj ulozi. Imao sam tu sreću da provedem sa njim pola veka i da zajedno ostvarimo neke rezultate koji su ostali upamćeni. Malo je poznato da je kao trener radio još u ženskoj ekipi sarajevskog Željezničara, u vreme dok je moja supruga tu igrala. Tako je i počelo naše poznanstvo i druženje koje je se kasnije nadograđivalo kroz profesionalne i porodične odnose. Bio je jedan od prvih doktora košarke u Jugoslaviji. Bio je i veliki oslonac u mojoj karijeri koju sam započeo uz njegovu veliku podršku, mada sam mislio da nikada neću biti trener. Kada sam dobio tu priliku u Bosni, onako neiskusan zamolio sam ga da mi bude pomoćnik, a on mi je, malo u šali, malo u zbilji, rekao: Kako ja kao doktor košarke mogu da budem nekome pomoćnik… Normalno, prihvatio je, a sve posle toga je poznato…

Profesor Karalejić je bio inovator na polju fizičke pripreme i selekcije. Smatrao je da veliki talenat jugoslovenskih igrača nije dovoljan za najveće domete, ukoliko se ne bude usavršavala fizička priprema. To je nešto što je posebno uvidela čuvena generacija zlatnih dečaka u Bormiju, na Juniorskom prvenstvu sveta 1987. Bio je osnivač jednog od prvih košarkaških kampova u Jugoslaviji, u Zaostrogu, sredinom sedamdesetih. Karijeru kondicionog trenera počeo je u Bosni, sa kojom je bio šampion Jugoslavije 1984. Posle toga radio je u berlinskoj Albi, Partizanu, Barseloni, rimskoj Lotomatici, Đironi, moskovskom Dinamu i Crvenoj zvezdi.

Ako bi trebalo izdvojiti stvari na koje je najponosniji, koje smatra svojim najvećim uspehom, onda su to bez sumnje njegova porodica, tri zlatne medalje sa reprezentacijom – Bormio (1987), Istanbul (2001) i Indijanapolis (2002); istorijski uspesi u Albi i Barseloni; kao i njegova akademska karijera. Ne treba smetnuti s uma da je uspešno radio i u oba najveća srpska kluba, Partizanu i Crvenoj zvezdi.

Dobitnik je Zlatne plakete Udruženja košarkaških trenera Srbije, koja se dodeljuje za doprinos i razvoj košarke u Srbiji (2023). U svojoj bezmalo poluvekovnoj akademskoj karijeri, na fakultetima za fizičku kulturu u Sarajevu i Beogradu, objavio je više od 20 naučno-stručnih radova i desetine stručnih knjiga iz oblasti košarke.

- Profesora Karalejića prvi put sam video na kampu u Zaostrogu, 1978. godine, kada sam sa grupom dečaka netremice gledao u njega i sve ono što je govorio. Rekli su nam tada da dolazi trener koji je najbolji za rad sa mladima u Jugoslaviji – rekao je Saša Jakovljević. – Za sve nas je to bio veliki dan u životu, prilika da budemo u kontaktu sa takvim čovekom. Mnogo godina kasnije imao sam privilegiju da postanem njegov najbliži saradnik na Fakultetu za sport i fizičku kulturu. U svojoj akademskoj karijeri, koja je možda i značajnija od uspeha koje je imao sa klubovima i reprezentacijom, imao je vrlo istančan osećaj za komunikaciju i sa kolegama i sa studentima. Učio je mlade da se usavršavaju u svojoj struci, ali je na njih uvek prenosio i ona dragocena životna iskustva, kako da pre svega budu ljudi…

Profesor Karalejić je izvršio snažan uticaj na plejadu vrhunskih igrača i trenera i time obezbedio jedno od počasnih mesta u istoriji naše košarke. Imajući u vidu taj uticaj, sve one igrače i trenere koji su učili od njega, jasno je da će i svi potonji uspesi naše košarke imati na sebi pečat njegov pečat.