Pantović: Sve držimo u rukama

Bude li TSC izborio proleće u Ligi konferencije, „poker” golova Miloša Pantovića Švajcarcima - na ravne časti Luganu i Sent Galenu, izrašće u istorijske. Dotle, izlizaće evrovizijsku razmenu ljubiteljima fudbala inicirajući setu: neodoljivo zaličivši na remek-dela „kralja šesnaesterca” – Filipa Inzagija. Redovno za korak bržeg od čuvara, s magnetnom privlačnošću, gde god da je, za loptu.

- Da li sam čuo za Pipa? Kako da ne?! Bio sam dete kad je igrao, sigurno da mi prija ako me već porede s njim – treperi glas napadaču Bačkotopolčana, u četvrtak uveče zbog dva precizna hica u mreži Sent Galena (2:2) personi non grata podno Alpa.

Šunjali ste se i igrali na ivici ofsajda, egzekucijama podsetivši na slavnog Italijana?

- Dovoljno sam iskusan uprkos godinama (22) da „osetim” utakmicu, u kom smeru će da se kreće. Lugano nas je „lepio”, mogao sam da se izvlačim u međuprostore, to sam dobro koristio i više učestvovao u igri. U duelu sa Sent Galenom to nije bio slučaj, baš zbog toga što sam za rivale imao fizički dominantnije štopere. Po konstituciji, rekoh u nekoliko navrata, nisam klasičan špic, više sam „lažna devetka”, polušpic. Osetio sam da će da mi bude teško ako krenem s rmpalijama da ulazim u duele, skokove, više sam gledao da se šunjam i čekam šansu. Bogu hvala, došle su dve, epilog - dva gola. Pomogao sam ekipi, to je najvažnije.

Ligo konferencije, pazi, TSC je počeo da gazi?

- Možemo da budemo zadovoljni. Odigrali smo dobro, dali maksimum. Utakmica je mogla da ode u oba smera, Švajcarci su imali šanse od 46. do 65. minuta, uspeli smo to da prebrodimo i imamo zicer u završnici. „Iks” – najrealniji rezultat. Ne obazirem se na golove i lični učinak, bitno je da ekipa osvaja bodove i da pomažemo, koliko možemo, srpskom fudbalu. Podižemo TSC u Evropi! Imamo šansu da prezimimo, sve držimo u svojim rukama.

Miloš Pantović – Aleksandar Ćirković: đavolski tandem?

- Izuzev Ćirkovićevih šest meseci u Rusiji, igramo zajedno već dve i po, tri godine, još od Voždovca. Znamo šta možemo da očekujemo jedan od drugog, bukvalno, pogledom se kapiramo. U četvrtak se ponovo potrefilo da budemo ključni kod tog drugog gola.

Čak i da ste imali povez preko očiju znali biste da će Ćirkovićeva lopta da dođe, još važnije – i gde?

- Spustio sam se u međuprostor i odložio loptu Petru Staniću, odmah ju je gurnuo Ćirkoviću za „jedan na jedan”, znao sam da mu je to najjača karakteristika i da mogu da očekujem dve varijante: da mi zavrne u pet metara, ili će da dribla, pa da čekam odbitak. Doneo je najbolje rešenje.

Kako ste vi, s druge strane, preživeli Ćirkovićeve stopostotne šanse u 88. i 89. minutu?

- Uh! Odigrao je vrhunsku utakmicu, ostaje žal što asistenciji nije pridodao i gol, ali treba mu skinuti kapu – u smiraj utakmice, sa igračem na leđima, istrčati onako 50 metara. Nije ušla sad, hoće, Bože zdravlja, kad nam bude potrebnije.

Nepravedno bi bilo ne istaći i proigravanje Nemanje Petrovića za premijernu egzekuciju na Kubun parku?

- Petrović je, prethodno, takođe mogao s boka da centrira na prvu stativu, međutim, nije me video. Rekao sam mu: kad god dobiješ loptu, gledaj prvu stativu i peterac, mislim da ne čuvaju to toliko dobro. Posle pet minuta nacrtala se situacija: kapiten je uradio to što smo se dogovorili.

Trener Jovan Damjanović „sipao” je komplimente odmah po završetku utakmice: „Pantovićevi golovi? Sve je to normalno, jedan od najtalentovanijih srpskih igrača”?

- S Damjanovićem sam sarađivao u Voždovcu, gurnuo me je u seniorski fudbal. Prija mi, imamo dobar odnos. Verovatno za šefa to nije ništa čudno, eto – drago mi je ako tako misli. Hvala mu.

Ostajete li pri stavu: sedam bodova u krajnjem zbiru biće dovoljno za prolaz?

- Rekoše mi da bismo u tom slučaju 70 odsto zimili u Evropi, međutim, nije nam cilj samo sedam, još šest je u igri, naravno da gađamo sve.