Sama sebe motivišem

Dobar dan Zorana, da li ste raspoloženi za Božićni intervju?

-Naravno, za Sportski žurnal uvek, ali moram da vas pozovem u 18 časova.

Dogovoreno.

Bilo je tačno 18:00 kad je zazvonio telefon, na displeju - Zorana Arunović.

–Strelac sam, moram da budem uvek tačna – rekla je kroz prepoznatljiv smeh osvajačica zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Parizu i naša najbolja strelkinja.

Ako biste napravili rekapitulaciju godine za nama, šta biste mogli da kažete?

–Tu neću biti tako precizna jer to sad baš nekako pitanje za sastav na slobodnu temu – raspoložena je kao i uvek bila Zorana. – Uozbiljiću se, dosta se toga desilo, ali ono najvrednije i nešto što je obeležilo godinu je zlato u Parizu. To je bila jedina medalja koja mi je nedostaja i koju sam toliko jako želela, jurila, pa kakva god da je bila godina uspeh na Olimpijskim igrama je nešto što će baciti sjaj.

I pre medalje u Parizu ste imali sjajne rezultate, da li možemo reći da je 2024. bila Vaša godina?

–Osvojila sam Svetski kup u Minhenu, imala medalju na prvenstvu Evrope, još neke dobre rezultate, pa je Pariz došao kao kruna. Mada i bez te medalje bih mogla da kažem da je godina bila moja i uspešna, ali sa olimpijskim zlatom je priča zaokružena.

Da li žalite za nečim?

–Žao mi je što nisam bila bolja u pojedinačnom delu i što nisam uspela da se borim za medalju. Možda bi neko rekao da nisam skromna, ali iskreno uvek sam sebe smatrala za nekog ko zaslužuje medalju u pojedinačnoj konkurenciji.

Nova šansa može da bude u Los Anđelesu?

–Uh, nisam sigurna. Iskrena da budem, doživela sam veliko pražnjenje posle osvojene medalje u Parizu i iz ove perspektive 2028. godina je veoma daleko. Navikla sam da posle Olimpijskih igara napravim malu pauzu, počnem sa treningom, imam jasan cilj, znam šta mi je činiti, a sad je sve nekako drugačije jer imam zlatnu medalju. Daću sebi malo vremena, moram da se naviknem na novu situaciju u kojoj se nalazim.

Zlatna medalja na Olimpijskim igrama je vrhunac karijere, gde ćete pronaći motiv za dalje?

–Počela sam da treniram već u oktobru, ceo decembar sam imala pripremna takmičenja gde sam samo jedno nisam osvojila. Od Zagreba, Beograda, Osijeka, Kupa Srbije i to izgleda sve kako treba, ali idem dalje, čekam da krenu veća međunarodna takmičenja jer to je ono što me pokreće. Verujem da ću tada dobiti neki „okidač“ da me ponovo vrati na kolosek i inspiriše da budem bolja.

Završili ste sezonu kao prvi na evropskoj rang listi?

–Eto, informacija koju nisam ni znala... Dobro je, pošto ima toliko mladih novih strelaca koji su veoma dobri, odlični, a nisu morali da prolaze kroz neke etape i konstantne promene kroz koje smo mi morali...

Na šta konkretno mislite?

–Pre svega na promene u pravilima, konceptima, kvalifikacijama, takmičenjima, finalima. Mi od 2013. prolazimo stalno kroz neke promene i to dosta iscrpljuje jer stalno menjate koncept treninga kako biste mogli da odgovorite na sva ta takmičenja. Usred olimpijskog ciklusa i kvalifikacija za Tokio Svetska federacija je promenila pravila, tako da se desilo da smo imali tri različita načina kako se kvalifikujemo za Olimpijske igre. Ovi mladi to nisu imali, dosta su svežiji, pa je dosta zahtevno takmičiti se protiv takvih strelaca. Tako da mi je drago što odolevam tom naletu, kao i Damir koji je fantastičan.

Koliko Vam je Pariz promenio život?

–Oduvek sam zamišljala kako to izgleda život posle olimpijske medalje, ali realnost je prilično drugačija. Javnost je postala veoma zainteresovana za naš sport i to mi se dopada. Nadam se da su bar neki klinci zbog našeg uspeha poželeli da se bave streljaštvom koji dobija vidljivost tek svake četvrte godine.

Kako se pripremate pred takmičenje, gde pronalazite mir?

–Volim kad s vremena na vreme treniram u grupi reprezentativaca gde smo svi usmereni na istu stvar. Takvi treninzi me osveže, a u većini slučajeve treniram skroz sama i naučila sam vremena da motivaciju i mir pronalazim u sebi. Kad nemam sa kim da se takmičim onda to moram sama sa sobom. Uvek mi je želja da budem sutra bolja nego što sam danas. Imam veliku unutrašnju motivaciju, vuče me da budem stalno bolja, tražim način...

U sportu ste često sami, dok privatno to nije slučaj?

–Nije, ali iskrena da budem volim svoju samoću, vreme koje imam samo za sebe sve više cenim. To je trenutak kad imam prostor da se „saberem“, razmišljam, dogovorim, sagledam, napunim baterije. Naravno volim da budem u svom društvu, ali i samostalne trenutke.

Šta volite osim streljaštva?

–Jaoj što volim da kuvam! Pa obožavam! Najviše volim kad spremim nešto i pozovem porodicu da dođe kod mene. Takođe, uživam da spremam i prijateljima, da ih okupim i da sedimo satima. Volim i da šetam, da odem van Beograda, obožavam da putujem i jedva čekam period kad ću moći da odem negde bez kofera sa oružjem, baš kao turista. Radujem se tom danu.

Da li je on negde na vidiku?

–Mislim da jeste. Nekako je logično, olimpijska medalja mi je otvorila nove vidike, dobila sam priliku da sa malo manje opterećenja idem dalje. Samim tim sad imam šansu da sebe potražim u drugim poljima, jer je uvek sport bio prioritet, a sad sam malo rasterećenija po tom pitanju.

Gde posle tog dana vidite sebe?

–U sportu, ali nikako u trenerskom poslu. Rekla sam više puta Jeleni da joj se divim kako izdržava, stvarno svaka joj čast šta je sve prošla i sa mnom i bez mene. I sigurna sam da neću ostati u streljaštvu – rekla je Zorana Arunović.