Mladi ne treba da žure u inostranstvo

Miladin Stevanović odavno je ušao u zlatnu knjigu srpskog fudbala, leta 2015. je kao član reprezentacije Srbije do 20 godina osvojio prvo mesto na Svetskom prvenstvu. Visoko dostignuće na Novom Zelandu donelo je svim izabranicima selektora Veljka Paunovića nagli napredak u karijeri.

Tako je i momak rodom iz Bijeljine postao tražen na tržištu i posle solidnih partija u Partizanu obreo se u turskom Kajzeriju, ali u klubu iz centralne Anadolije za godinu i po dana nije uspeo da ostavi veći trag i odlučio je da se vrati u Srbiju.

Želja za novim početkom dovela ga je u Čukarički i Stevanović je postao redak primer igrača, ne samo u domaćim okvirima, koji je sedam godina u istoj sredini:

- Samo je Marko Docić duže od mene u prvom timu od igrača i očekujem da nam uskoro postave statue ispred klupske zgrade - uz osmeh počinje Stevanović. - Vreme je brzo proletelo, kad sam došao nisam očekivao da ću ovoliko da ostanem. Poklopili su se razni faktori, bilo je i povreda, najvažnije je što sam se oporavio i ponovo igram. Lepo mi je u Čukaričkom, klub je organizovan na najvišem nivou, ali bih voleo da se još jednom oprobam u inostranstvu.

Prvi odlazak iz Srbije bio je u ranoj fazi karijere i u takmičenje gde nema mnogo prostora za mlade.

- Otišao sam u Tursku gde uglavnom igraju iskusni fudbaleri, stariji od trideset godina. U to vreme u celoj ligi nije bilo više od petorice dvadesetogodišnjaka da su standardni. Možda je trebalo da odem negde na zapad gde ima prostora za mlade ili da još ostanem u Partizanu, odigram par sezona i izgradim sebe. Sada sa ovim iskustvom ne preporučujem mlađima da žure odmah u inostranstvo na prvi poziv, najvažnije je da igraju i steknu rutinu, dobar transfer će doći i za godinu, dve - objašnjava Stevanović.

Uskoro će decenija od jednog od najvećih uspeha domaćeg fudbala, na „Mundijalitu“ na Novom Zelandu Stevanović je sa saigračima dodirnuo nebo. Prethodno je bio član jedne od najtalentovanijih generacija mlađih kategorija kluba iz Humske:

- U toj generaciji bili su Andrija Živković, Nemanja Radonjić, Danilo Pantić, Saša Lukić, Nemanja Bogosavac i drugi, sa odličnim karijerama posle. Najviše ću ipak pamtiti Novi Zeland, otišli smo tamo bez velikih očekivanja, čak i izgubili prvu utakmicu od Urugvaja. Na kraju smo ostali 40 dana, držali se kompaktno kao velika porodica, do finala i pobede nad Brazilom. Tek kad smo se vratili, videli smo kakva je euforija i doček u Beogradu ću zauvek pamtiti.

Miladin je ima veliku podršku od žene i naslednika.

- Uz mene su uvek supruga Jovana i sinovi Vuk, Bogdan i Relja. Mnogo mi znači kad me dočekaju kod kuće posle treninga i utakmice. Nedostaju mi dok sam dve nedelje na pripremama u Turskoj, ali odsustvo od porodice je sastavni deo fudbalskog posla. Kad vidim igrače ruskih klubova koji su u Antaliji po ceo mesec razdvojeni od najmilijih, odmah mi bude lakše jer znam da ću kroz nekoliko dana biti opet sa svojima - zaključio je Stevanović.