Vitas: Najbolje vreme da se vratim u svoj grad

Svuda pođi, kući dođi! Urošu Vitasu bile su potrebne pune dve decenije da se vrati u rodni Niš. Put do dresa Radničkog vodio ga je, kao i mnoge igrače, zaobilaznim putem. Zbog toga je draž povratka još veća.

- Nemam osećaj da je prošlo 20 godina. Niš je moj grad iako sam odrastao u Beogradu. Ovde je moja porodica, tu su moji prijatelji, drago mi je što sam došao zbog toga, ali i Radničkog. Srećan sam što sam ovde, sada je bio pravi trenutak da se vratim. Lepo mi je, dobro se osećam, saigrači su odlični, stručni štab takođe. Ekipa igra kvalitetno, borimo se, izgaramo na treninzima i utakmicama i to je prava stvar. Nadam se da ću doprineti tome da se klub vrati gde mu je mesto. Radnički je brend grada, klub sa bogatom istorijom, tradicijom, naš je i mi treba da ga reprezentujemo na najbolji mogući način - započinje priču Vitas.

Put ga je iz Niša, već sa 12 godina odveo u Partizan, ali se igrački kompletno afirmisao u dresu Rada.

- Većina nas je već na početku omladinskog fudbala shvatila da će teško doći do prvog tima, jer je Partizan bio fabrika talenata. Trebalo je ići preko Teleoptika, većina nije htela u niži rang, smatrali smo da možemo više, zato smo tražili druge sredine. Otišao sam u Rad, Ranko Stojić odigrao je veliku ulogu, ali je još bitnija bila ona koju je imao Marko Nikolić. On je bio najvažnija sportska figura u formiranju moje karijere. Marko je učinio sve da mi prelazak iz omladinaca u seniore bude takav da postanem pravi profesionalac i živim od fudbala.

Iza rođenog Nišlije nalazi se i bogato međunarodno iskustvo započeto u Belgiji gde je igrao za Gent i Mehelen. 

- Za Belgijom žalim i danas, to je zemlja gde sam stekao potpunu afirmaciju, proveo najlepše trenutke u karijeri. Donela mi je mnogo na profesionalnom planu. Prelazak je bio težak u smislu da su Belgijanci malo hladniji ljudi, povučeniji od nas, nama je potreban kontakt. Ipak, uklopio sam se uz pomoć saigrača, dočekali su me sjajni momci među njima i moj kum Danijel Milićević, sadašnji trener Genta. Odlazak u Mehelen bio je još bolji, to je najlepši period u mom životu. Ipak,  belgijski fudbal tada nije bio plaćen kao sada, rešio sam da odem, iako sam imao još tri godine ugovor.

Kazahstanski Irtiš bio je sledeća stanica, a zatim se okušao i u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

- Kajem se što sam odlučio da pojurim za novcem, jer svi mi u jednom trenutku razmišljamo da se obezbedimo, i to smatram greškom. Odlazak u Kazahstan nije bila greška, apsolutno, možda je samo bilo prerano. Uspeo sam da stvorim nešto svojoj deci, da imaju polaznu tačku. Saudijska Arabija i Emirati su zemlje gde idemo da zaradite. Arabija je na mene ostavila bolji utisak, tradicionalna je, Emirati su liberalniji.

U međuvremenu Vitas se vraćao u Srbiju po nepisanom pravilu do prvog tima Partizana došao je zaobilaznim putem. 

- Bez obzira na vreme sa dosta emocija sam se vratio u Humsku. Dete sam Partizana, odrastao sam na Teleoptiku. Sve sam naučio tamo, posle se samo nadograđivao. Nije to bio klasičan posao, bila je to godina korone, stadioni su bili prazni, samim tim ni osećaj nije bio kompletan. Iako je slika o Partizanu promenjena, zbog trenutne situacije, svi moraju da shvate da će Partizan uvek biti veliki klub. Iz Vojvodine, takođe, nosim samo pozitivne utiske, izuzetan je klub.

Uroš može da se pohvali i reprezentativnim iskustvom.

- Prošao sam sve mlađe selekcije Srbije, to su najlepša sećanja, ali su se vremena promenila. Danas slušamo kako je uspeh kad se mlađe selekcije kvalifikuju na veliko takmičenje, kod nas se to nije dovodilo u pitanje. Bio sam deo omladinske  reprezentacije koja je bila treći u Evropi, tada je Španija osvojila zlato sa Moratom i družinom. Čak smo i tada bili nezadovoljni. Sada smo došli do toga da igramo egal sa Farskim Ostrvima, da od Danske pravimo velesilu. To je ono što mi smeta. Nekada smo mi prvi tim odmarali protiv Danske, na primer, igrao je drugi tim koji je u suštini bio isti kao mi... Moramo da se vratimo u tu fazu.

Jug Srbije rasadnik je talenata, a Niš, kao regionalni centar prednjači. Iz ovog grada su Aleksandar Jovanović, Lazar Ćirković, Nikola Stoiljković, Nemanja Radonjić, Andrija Živković, braća Ivan i Luka Ilić, Mihajlo Cvetković, kad bi se samo deo njih vratio u Niš, Radnički bi bio reprezentacija u malom.

- Dodao bih Radeta Dugalića i Aleksandra Pešića. Verujem da kod svih postoji želja da se vrate, ali su isto tako svi već dugo van zemlje. Navikli su na sistem i ne mogu da se vrate tamo gde treba nešto da grade. Mora da se promeni sistem da bi se vraćali igrači. U kontaktu sam sa gotovo svima želja ne manjka to sam siguran. Kad bi se nešto pokrenulo, da se ide korak po korak, verujem da bi se mnogi vratili. Govorili smo o Nišlijama, ali zamislite kada bi se vratio Tadić u Vojvodinu, Savić i Jovetić u Partizan, igrači sa bogatim karijerama, to bi bilo super, vratila bi se i publika. To bi značilo da je liga ojačala, a ne da nemaju gde da odu.    

Supruga Snežana, ćerke Srna i Senka, centar su Uroševog sveta, a celokupno slobodno vreme rezervisano je za njih.

- Snežana je zaista stub porodice, veoma važna karika u mom životu, ona je takođe podnela veliku žrtvu. Formiranje sopstvene porodice me je u potpunosti promenilo, dolazak dece posebno. Nisam plašljiv, ali otkada sam otac plašim se svega. Kako se ponašam, šta ću reći, da ne bude posle to je njihov otac, velika je odgovornost. Dođe nekada period kada sam umoran, ali mi ništa nije teško. Uživam u roditeljstvu, mnogo sam bolji, zreliji i mirniji čovek otkada sam stvorio porodicu – zaključio je Vitas.