Mi smo srećno sportsko društvo

Aleksandar Boričić (Beograd, 26. maj 1948) nije rastao s Crvenom zvezdom. On je rastao u Crvenoj zvezdi. Bio je njen odbojkaš, trener, direktor i predsednik sportskog društva.

A video ju je i sa strane. Kao predsednik našeg nacionalnog odbojkaškog saveza, predsednik Sportskog saveza Beograda i predsednik Evropske odbojkaške konfederacije (CEV).

Čime Vas je sport privukao?

Rođen sam na Varoš-kapiji. U Osnovnoj školi „Braća Ribar”, koja se sada ponovo zove „Kralj Petar Prvi”, sedeo sam u istoj klupi s pokojnim Draganom Kapičićem, koji je kasnije postao predsednik našeg košarkaškog saveza. U istu školu su išli i budući košarkaši Slavnić, Rakočević i Latifić, rukometaš Banjanin, strelac Gavrić... Imali smo fantastičnog nastavnika fizičke kulture Ljubu Stefanović zvanog Kifla. On nas je uveo u svet sporta, u to vreme praktično jedinu dečju radost.

Kakav je bio početak u Crvenoj zvezdi?

Prvu utakmicu za Crvenu zvezdu sam odigrao 1962. na juniorskom takmičenju u Kranju u – košarci. Jedno vreme sam uporedo trenirao i košarku i odbojku. Dosta mojih drugara iz škole je treniralo odbojku, pa su me zvali, jer ih često nije bilo dovoljno. I onda sam se odlučio za odbojku. I nisam pogrešio.

Niste se više predomišljali?

Odmah, prve godine, bili smo drugi na prvenstvu Jugoslavije, a posle toga dva puta uzastopno juniorski prvaci. Do prvog tima sam stigao kada su tadašnje zvezde jugoslovenske odbojke i Crvene zvezde završavale karijeru. Klub nije bio u dobroj formi. Stari asovi Ivan Popović i dr Stefanović su se vratili da pomognu, a mi mlađi smo dobili šansu da igramo.

I tu šansu ste iskoristili...

Osvojio sam jedno prvenstvo i tri Kupa Jugoslavije. S reprezentacijom sam bio treći na Evropskom prvenstvu 1975. U mojoj takmičarskoj knjižici poslednji lekarski pregled je upisan 1982. Slično je bilo i kad je moja generacija završavala karijeru, pa sam produžio da igram, a u isto vreme sam trenirao žensku ekipu s kojom sam tri puta bio prvak i četiri puta osvajač Kupa. Povereno mi je da vodim juniorke Jugoslavije. Zauzeli smo 1979. prvo mesto na Balkanskom prvenstvu u Vukovaru, pa sam posle godinu dana dobio da radim sa ženskom seniorskom reprezentacijom. Ali, odbojku tada nisu podržali važni ljudi, nismo imali podršku u medijima... Bila je potpuno amaterski sport.

Kako vidite mesto i ulogu Crvene zvezde?

Crvena zvezda je osnovana kao omladinsko sportsko društvo i od početka je jedan od njenih glavnih ciljeva bio okupljanje mladih i da im omogući dobre uslove da se bave sportom. Prolazila je kroz dosta teških trenutaka, jer je sve to bilo amaterski, kao i svi ostali. Prvi pravi poduhvat je bila izgradnja fudbalskog stadiona i zgrada sportskog društva sa salom za treninge i neka takmičenja.

Zbog čega sala?

Ja sam počeo  odbojku s mojim drugovima na Malom Kalemegdanu. Tamo je i dan-danas naša kuća, ali samo košarkaša. Po dogovooru, kad su sagrađeni stadion i sala, tad je odbojka već postala dvoranski sport, mi smo ostavili terene tamo košarkaškom klubu, a dobili smo u sali prostor za žensku i mušku ekipu da treniramo. Jedno vreme je u njoj i reprezentacja trenirala, jer nija imala gde. I to je dokaz da Sportsko društvo Crvena zvezda ne ulaže samo u svoje sportiste, u svoje članove, nego kad je trebalo pomagali smo i druge vrhunske sportiste i amatere. Kad im je trebalo imali su podršku Crvene zvezde kao što danas naše rukovodstvo sjajno pomaže onima kojima stvarno treba pomoći.

Šta je odlikovalo Zvezdine sportiste u to vreme?

Drugarstvo! Zvezdini sportisti nisu bili vezani samo za svoj sport, nego za Crvenu zvezdu. Svi smo pratili rezultate ostalih naših klubova i sportista i nastojali da jedni drugima pomognemo. Jedan banalan primer, ali koji dokazuje to drugarstvo. Mi, odbojkaši, jednom smo igrali u Skoplju, a košarkaši u Ljubljani. Tada smo svi putovali vozom. Pobedili smo i kad smo se vratili u Beograd mi, odobojkaši, kupili smo na pijaci Zeleni venac hleb, paradajz i sir, a košarkaši, pošto su uvek imali više para od nas, meso. Onda smo svi otišli na Zvezdine terene na Kalemegdanu da se ispričamo, zabavimo i tek posle toga smo se razišli svojim kućama. Zvezda nam je bila kao porodica.

To su vetrovi istorije oduvali negde?

Kad je više novčanih sredstava počelo da ulazi u sport taj način se dosta promenio. Ali i dan-danas Sportsko društvo Crvena zvezda može da bude ponosno na broj klubova, broj takmičara i sjajne rezultate koje postižu. Većina Zvezdinih pionira, kadeta i juniora kad pređu u seniore ne ostaju tako dugo u našim klubovima, ali pripadnost Zvezdi je očigledna. U bilo kojoj državi da igraju Crvena zvezda je uvek bitna u njihovom životu. Ali šta je najvažnije? Danas uz internet i onlajn medije vrlo lako se prostiru dobre vesti, pa mnogo sportista s teritorije bivše Jugoslavije, a i iz nekadašnjeg inostranstva, sve znaju o Crvenoj zvezdi i podržavaju je.

Koliko se u svetu zna za Crvenu zvezdu?

Bio sam na svih pet kontinenata i svi su kad kažem Crvena zvezda znali o kome govorim. U Srbiji ima i drugih klubova, imaju podršku, ali niko, sigurno, nema toliki broj navijača i ljudi koji ih podržavaju koliko ima naše sportsko društvo.

Za ovih 80 godina u Crvenoj zvezdi kao da nije bilo unutrašnjih sukoba?

U svakoj porodici se desi neki nesporazum, neslaganje, ali tvrdim, kao bivši predsednik Sportskog društva Crvena zvezda, da nisam imao neke velike probleme u komunikaciji s našim sportistima i ljudima. Uvek smo imali mogućnost da razgovaramo i nađemo rešenje. U Zvezdi trajem od 1962. i mogu da kažem da i moja porodica zna da mi je Crvena zvezda broj 1.

Značaj Crvene zvezde?

Ne bih navodio imena, jer bih sigurno omašio pošto je bilo mnogo značajnih Zvezdinih ljudi. Oni su stvarali ne samo Crvenu zvezdu, nego i onda jugoslovenski, a kasnije i srpski sport. Bez ljudi iz Zvezde, bez njihovog angažovanja, bez njihovog obrazovanja, iskustva, sport na ovim prostorima ne bi imao ove rezultate.

Između političara, biznismena, navijača, rivala?

Bili smo jednog trenutka u dosta teškoj situaciji i uspeli smo da je prevaziđemo sopstvenim snagama, a onda da preživimo, ozdravimo i ojačamo. Danas imamo lidere koji stvarno daju maksimum da klubovi pre svega postižu dobre rezultate, da omoguće sportistima najbolje uslove, da imaju solidna primanja, da angažujemo i dosta stranaca... Normalno, ima trenutaka kad nismo baš zadovoljani ako gubimo neku utakmicu, ali u celini mislim da su rezultati odlični i da postoji mogućnost da buduće generacije pokažu koliko je Zvezda stala iza njih da postižu sjajne rezultate kao srpski sportisti i da je promovišu na svih pet kontinenata.

Koji je trenutak bio najteži?

Svaki klub je imao svoje probleme, ali su oni pojedinačni, mali za sportsko društvo. Zajedno smo u teškim trenucima i tako se rešavaju. Za odbojkaški klub je najteži trenutak bio kad smo otišli u Drugu ligu, jer rukovodeći ljudi saveza nisu poštavali statut i pravila i prihvatili su falsifikat. Ali svi članovi našeg odbojkaškog kluba jednoglasno su bili za to da bez obzira na posledice pokojni  Dejan Brđović bude u timu. Moralno smo pobedili, iako smo takmičarski izgubili.

A za celo sportsko društvo?

Veoma težak period je bio za vreme bombardovanja.  Morali smo da sačuvamo naše mlade. Održavali smo treninge u sali sportskog društva, koje se celo angažovalo da, pogotovo deci, olakša te teške trenutke.

Bilo i ne ponovilo se. A u celini?

Mi smo srećno sportsko društvo, jer smo mnogo vremena smo potrošili na slavlje, na trofeje koje su osvajali naši sportisti i koubovi. Nadam se da će sadašnje rukovodstvo sportskog društva na čelu s gospodom Terzićem i Avramovićem nastaviti da podržava sve klubove kako bismo ta slavlja nastavili u što većem broju.

Šta je nekad privlačilo decu Crvenoj zvezdi, a šta danas?

Ranije nije bilo toliko medija, ali smo imali uvek legendarne sportiste u mnogim sportovima. Oni su bili idoli mnogim mladim generacijama. Danas je izuzetno važno imati dobar rezultat. Bilo je i onda važno, a sada je mnogo važno. I dobrim marketingom, dobrom propagandom omogućiti dobre uslove za početak sportske aktivnosti.

Crvena zvezda u poređenju sa sportskim društvima u inostranstvu?

Mi se ponosimo što imamo veoma mnogo sportova, što svi pripadaju istom sportskom društvu. U svetu nije ostalo mnogo takvih kao što smo mi. Ima sportskih društava s klubovima koji nose isto ime, ali nisu ista zajednica. U principu su fudbal i košarka izdvojeni kao profesionalni sportovi. U Grčkoj, u Španiji imaju fudbal, košarku, rukomet, vaterpolo... Čak i u Rusiji, gde je bilo tradicionalno da se prave sportska društva, nisu više na onom nivou kao što su bili. Evo i primera: klub s najviše titula u istoriji evropske odbojke CSKA ne postoji.

Šta predstoji sportskim društvima?

Verovatno će biti borba da se sačuvaju istorija i tradicija. I, delimično, da deo sportova počinje da obraća više pažnje na biznis varijantu.

Može li u takvim okolnostima da se nešto i stvara?

U Crvenoj zvezdi nije kupi, dovedi i idemo dalje. Mnogo je teško postaviti neke uslove koji nisu usklađeni s evropskim i svetskim modelima. Na primer, ranije pre 28 godine sportista nije mogao da nastavi karijeru u inostranstvu bez dozvole kluba i naše federacije. To je bilo verovatno dobro u nekom smislu, međutim u nekom je bilo možda i loše kako za pojedince tako i za klubove, jer s nezadovoljnim sportistima teško se postižu rezultati, koji bi mogli. Sada je tako kako je. U vodećim sportovima to je deo dobre komunikacije i razumevanja. Napravi se neki period da bi klub bi osiguran, jer je izuzetno teško kad bi klub morao da promeni sve igrače svake godine. U takvim uslovima je vrlo teško očekivati neke dobre rezultate.

Ko stvara i nameće današnje modele?

Ekonomija. Danas moramo da konstatujemo da je investiranje u svim oblastima života, pa i u sportu, izuzetno važno. I  zavisno od  budžeta može da se teži vrhunskim rezultatima, ali kod nas se i dalje nastoji da se deo tih sredstava ulaže u razvoj mladih sportista.

A u bliskoj budućnosti?

Niko ne zna šta se dešava. Ni politički u Evropi, ni ekonomski. Vrlo osetljivi trenuci. Ne postoji ni na Zapadu, ni na Istoku jedan model. Svuda su važni lideri i grupa ljudi sa kojima oni sarađuju i prave planove. Sigurno je da naši klubovi ne mogu da naprave budžete kao profesionalni klubovi, na primer, u fudbalu, jer je fudbal praktično u nekoj drugoj dimenziji sporta. Ali isto tako ne možemo da kažemo da bismo mi ovakvi sa većim budžetima privukli najveća svetska sportska imena. Mnogo zavisi od toga šta radiš, gde igraš. Koliko naših najboljih košarkaši nije čak ni u Evropi. Dok sam bio predsednik našeg saveza oko 400 igrača i igračica je bilo napolju.

U čemu je snaga Crvene zvezde?

U Crvenoj zvezdi sam dugo i toliko imam lepih uspomena, jer sam sarađivao sa mnogo dobrih i kvalitetnih ljudi. To mi je jedna od lepših strana u životu: vrednost tih ljudi, kvalitet, poštovanje, razumevanje, znanje... Tu sam dosta učio, pomogli su mi da dosta naučim i da primenjujem uvek kad imam neku svoju ideju,  da nijanse iskoristim u nekoj situaciji. Mislim da je danas znak Crvene zvezde motivacija za mnoge mlade i praktično kao neka svetlost koja ih privlači da dolaze da budu njeni članovi.