Osećam veći pritisak nego u Partizanu sa 16 godina!

Navijači Tekstilca oduševljeni remek-delom Nikole Ninkovića za „duplu” loptu u mreži i potvrđenu pobedu protiv Spartaka (2:0) modifikovali su kultnu pesmu Bore Đorđevića i Riblje čorbe: „Majstor je Džigi k'o u fudbalskoj knjigi i ne pada mu na pamet da igra u Prvoj ligi!”

Ubačenu „bubamaru” sa desne strane zalepio je na grudi i po odskoku od zemlje fino doziranim šutem poslao u levi ugao – za konstataciju / polaznu tačku telefonskog razgovora: sve prolazi, samo klasa je večna!

- Hvala, poznajemo se dugo, prijaju takvi komentari. Dobio sam i nekoliko poruka slične sadržine od saigrača iz Italije, Partizana... Vratio sam se u srpski fudbal pre bukvalno mesec. Imao sam dogovor s gruzijskim Torpedom, usmeni, na kraju su promenili trenera – zahtevao je druge opcije. Na žalost, nismo se usaglasili, ušli smo već u mart. Jovan Miletić pozvao me je u Tekstilac, nisam dugo razmišljao, najbitnije mi je bilo da se vratim. Zadovoljan sam i presrećan, gol Spartaku znači mi zbog samopouzdanja. Pričam saigračima: veći pritisak osećam nego u Partizanu, sa 16?! Ne bih želeo da ne ispunim očekivanja, radim sve što je u mojoj moći, Bog me je i nagradio – otvara dušu Ninković, petarpanovskog grohota na opasku: godine prolaze, Džigi tera po starom – već u prvom abzecu daruje nam naslov.

Kad ste počeli da trenirate sa ekipom i na koliko ste, što bi se reklo, odsto?

- Nisam trenirao u Gruziji, prvenstvo se završilo 4. decembra, zbog kartona – poslednju utakmicu odigrao sam 27. novembra. Vežbao sam privatno, sa ekipom mesec – dva treninga kod Slavka Matića, uhvatio me virus, sedam dana nisam mogao da ustanem iz kreveta. Potom, tri sedmice kod Krulja... Nisam ni blizu 100 odsto, s druge strane, ni zapušten... Kažete, imam znanja? Da ga nemam, ne bih ni trebalo da igram.

Kakav tim ima Tekstilac?

- U Odžacima je sve pozitivno! Mlada ekipa, retko koga sam i poznavao. Ima potencijala, potrebnija je psihološka priprema. Odradio je i to dobro od januara Slavko, nastavio Krulj, ja pomažem – nekad kroz razgovor vidim da nisu ni svesni kvaliteta. „Idemo u Niš, da li ćemo moći...” Okej, gostujemo Radničkom, ne Partizanu, Zvezdi! Uz svo poštovanje, izuzev večitih – nema tu tolike razlike. Dobro, možda su TSC i Čuka kvalitetniji, ali nije ovo Serija A, Primera, Bundesliga i ti... Tekstilac. To su protivnici s kojima možeš da igraš. Pokazali smo to na Čairu, evo i sad protiv Spartaka. Saigrači su mladi, ne znam ni koliko je njih do leta osetilo Super ligu. Dobro su odigrali i u Pančevu, rezultat - 3:0 za Železničar?! Sitnice, ali... Ne očekuje se od mene da kažem nešto pametno, možda nisam najbolji primer, međutim, nemojte da ne učite na mojim greškama. Bilo bi fenomenalno kad bismo uspeli da izborimo opstanak.

Bojan Krulj kao trener?

- Odličan, fenomenalnog odnosa sa igračima. Daje skroz sebe, prijateljski nastrojen, 24 sata. Dopada mi se komunikacija, u današnjem fudbalu izuzetno važna. Samo tako može da izvuče maksimum. Za sada, sve ide super. Dve vezane pobede, nadam se da ćemo da nastavimo do luke spasa.

Očuvanje elitnog statusa je, dakle, moguće, uprkos zaostatku, pretposlednjem mestu na ulasku u plej-aut?

- Verujemo! Predsednik Miletić, igrači, sam Krulj... Trener nam je po dolasku rekao: „Nisam došao u Tekstilac da odradimo ovih preostalih devet utakmica, već da ostanemo u ligi.” Interesantno: isto sam i ja kazao. Naravno, neko mora i da ispadne, videćemo ko će to da bude. Nismo se predali, pokazali smo to u Nišu i protiv Golubova. Ako zadržimo fokus kao na poslednje dve utakmice – imamo velike šanse.

Pobeda protiv Spartaka vredela je „više od tri boda”?

- Šest! Da smo izgubili i samo jedan od prethodna dva meča bili bismo u velikom zaostatku.

Duel sa Subotičanima – shodno kvalitetu igrališta u Bačkoj Palanci – imao je i predigru: jeste li im stvarno, kao što najaviste u saopštenju, ostavili pet pari čizama?

- Video sam slike čizama, ukoliko su odatle... Ako treba nekome dobar teren, onda - meni! Svaki igrač voli da podloga bude što bolja. Pretpostavljam da su to bile psihološke igre, normalno – sve dok ne prelaze granice. Uz dužno poštovanje Spartaku kao klubu – ne znam da li je neko u istoriji srpskog fudbala imao lošiji teren od njih. I, onda se žale?!

Okej, ali kakav je stvarno bio teren?

- Teren nije bio specijalan, ali moglo je da se igra. Eto, ne znam kakav je uživo u Kragujevcu, na TV, gledao sam Radnički 1923 i Partizan, izgledao je užasno. Ništa bolje nego u Bačkoj Palanci...

Za razliku od prepucavanja po medijima, s Golubovima nije bilo vatre?

- Sve najnormalnije, bez gluposti, incidenata... Drago mi je zbog toga. Možda samo taj poluincident po mom ulasku u igru, sa zadnjim veznim, strancem. Igrači su pokazali poštovanje, trener Sivić, takođe. Svojevremeno, bio mi je kratko selektor, imamo dobar odnos. I Spartaku je mnogo značila utakmica, nisu u predobroj poziciji da prosipaju bodove.

Kad smo već kod bodova, koliko ih je kroz plej-aut potrebno za spas?

- Nismo pravili računice. Ne volim to! Još kod Zvonka Popovića, trenera u Partizanovoj školi, naučeni smo da ne moramo da kalkulišemo sve dok baš ne dođemo u takvu situaciju. Gledamo sebe, ako pobeđujemo – nema potrebe i druge.

Za kraj, mogu li da se očekuju nove majstorije s vašim potpisom?

- Nadam se da će da ih bude... Daj Bože! Trudiću se, daću sve od sebe. Neka rešava utakmice i neko drugi – samo da ostanemo u Super ligi.

Fudbalerima poput Nikole Džigija Ninkovića mesto je u eliti...