O trenerima golaćima i sve nezdravijoj naciji

Međunarodni praznik rada slavi se kao dan sećanja na 1. maj 1886. godine kad su se radnici u Čikagu pobunili tražeći veća prava. Najtrofejniji atletski trener u dosadašnjoj istoriji srpskog sporta, Goran Obradović u prazničnom intervjuu bavi se lošim statusom trenera u pojedinačnim sportovima, koji treniraju vrhunske takmičare i brojnim problemima skopčanim za loše fizičko stanje nacije, od najmlađeg uzrasta. Ne staje na evidentiranju nego nudi neka od mogućih rešenja u opštem interesu.

– Stepen razvijenosti sporta jedne nacije meri se kroz uspehe bazičnih, ili možda bolje rečeno matičnih sportova, jer iz njih izlaze svi ostali. Reč je o: atletici, gimnastici i plivanju – ukazuje na početku Goran Obradović. – U našoj zemlji atletika je trenutno, po rezultatima, na vrhu te liste, gde je do juče bilo plivanje. Nažalost, gimnastika nikako da nađe model kako da se pozicionira kao dva druga sporta.

Ekspanzija pojedinačnog sporta u Srbiji u poslednjih 15 godina nije slučajna?

– Ozbiljno se planiralo i ulagalo u pojedinačni sport. Prvo je država odlučila 2007. godine da uvede nacionalna priznanja sportistima i trenerima kao i nagrade za osvojene medalje s najvećih sportskih takmičenja. Zatim je Olimpijski komitet 2010. godine napravio kategorizaciju sportista u okviru pojedinačnog sporta i počeo da ulaže u njihov razvoj.

Sve se to mnogostruko vratilo u rezultatima naših sportista?

– Samo u atletici su do 2012. godine osvojene 24 medalje, a od 2012. do danas 31. Ništa nije lošije ni u rvanju, džudou, tekvondou, streljaštvu…

Formula je poznata, sa ulaganjem dobijamo i rezultate i uspehe?

– Mnogo je urađeno na stvaranju infrastrukture. Pored spomenutih poteza, mnogo je, možda i presudno, vrhunskim rezultatima doprinela izgradnja prve prave atletske dvorane kod nas u Beogradu. Organizovana su najveća takmičenja, evropska i svetska prvenstva. Svet prepoznaje Srbiju kao zemlju koja sjajno ugosti takmičare sa svih meridijana. Ogromna sredstva se izdvajaju za pripreme i usavršavanje sportista, ali nažalost to nije slučaj s ljudima bez kojih vrhunski sportski rezultat nije moguć – trenera.

Malo ih je, poput vas, koji se mogu pohvaliti primanjima?

– Mogu se pohvaliti isključivo oni treneri koji donose medalje i koje država za uspehe nagrađuje. U zbiru trenera koji se bave razvojem talentovanih sportista oni su statistička greška.

Nekada su treneri finansirani preko lokalnih samouprava?

– Platu su dobijali od grada. U današnje vreme sve se svodi na klubove koji su, kada su u pitanju pojedinačni sportovi, nedovoljno finansirani da bi klub obezbedio plate trenerma stvaraocima.

To stvara probleme za one, koji žele da se bave vrhunskim rezultatima?

– Eto suštine problema. Klubovi se okreću školama sporta koja im donosi prihode i stimilušu grupu trenera koji se bave najmlađim uzrasnim kategorijama. Tako dolazimo u situaciju da treneri koji se bave školama sporta imaju po nekoliko puta veća primanja od trenera stvaralaca. Treneri stvaraoci nisu maksimalno fokusirani na trenažni proces, jer iz egzistencijalnih razloga moraju da rade i druge poslove. Polako počinje da se gubi konekcija razvoja sportista od mlađih uzrasnih kategorija do juniora i seniora. Ostajemo bez talentovane dece, a uskoro će se to pokazati u kreiranju vrhunskih sportskih rezultata. Moramo brzo da radimo kako bismo savladali aktuelni problem.

Pričate iz ugla srpske kraljice sportova?

– Da, ali je isti problem evidentiran u gotovo svim sportskim granama. Ministarstvo sporta Republike Srbije oformilo je radnu grupu koja će se baviti budućnošću srpskog sporta. Analize svakako ukazuju na više problema s kojima se susreće Srpski sport, ali jedan od najvećih je stvaranje stručnog kadra i njihov status.

Koliko školstvo utiče na razvoj sporta u Srbiji?

– U lancu otkrivanja talentovanih mladih sportista je svakako najvažnija škola. Profesori i nastavnici fizičke kulture i vaspitanja imaju ogromnu odgovornost u realizaciji pronalaženja budućih šampiona.

Oni su već i ranije sarađivali?

– Sad treneri u najranijem uzrastu dovode talentovanu decu u klubove. Ipak ima onih, koji ostanu neprimećena. Uostalom, ne razvijaju se svi podjednako. Odgovorniji nastavnici i profesori primećivali bi ih i do sada i slali tamo gde mogu da iskažu potencijal, na atletiku, veslanje i slično. To se događalo, ali bi trebalo da to bude principijelno, da se napravi sistem.

Šta ćemo s onima, koji ne žele da se bave sportom na takmičarski način, kao i s decom, koja nisu potencijal za neki sport?

– Sjajno pitanje. To me podseća na akciju, koju je i Žurnal pokušao svojevremeno da realizuje, a nazvao je „Desetim časom fizičkog“, ako se dobro sećam.

Dobro se sećate.

– Ako nije legenda, već istorijska činjenica, Franjo Josif se u poslednjem obraćanju svojim oficirima, kad je bio svestan da će izgubiti carstvo, obratio rečima, koje parafraziram, ali otprilike tako zvuče: „Nisu vas pobedili francuski generali, već neuništivi srpski seljak“. Tog Srbina smo u poslednje tri generacije izgubili. Sve više je dece s deformitetima kičme, nogu, stopala… Nećemo imati odakle da crpimo talente.

Neka proučavanja, na koja smo u spomenutoj akciji ukazivali, pokazuju da današnja deca imaju 3.800 pokreta dnevno manje od svojih dedova i baba?

– Zastrašujući podatak. Mnogo se sedi. Stolica je veliki ubica. Zanimanje za sport može toliko da padne da više ne bude ni navijača, jer će neke druge stvari dobiti prioritet kod novih generacija. Zanimljiviji će im biti e-sport. On postaje popularan sve više. Ne želim da zaustavljam neke procese, ali čovek nije napravljen da sedi već da se kreće. Ovom tendencijom uništavamo zdravlje. To mora sistemski da se rešava, na državnom nivou.

Imate li predloge šta treba da se čini da bi se situacija promenila nabolje?

– Časovi fizičkog su najvažniji, ovo kažem kao otac, pedagog, a ne kao neko ko stavlja svoj posao u prvi plan. Oni nose zdravlje! Kod nas su, međutim, zapostavljeni. Ovo malo časova što imamo već decenijama se uglavnom svodi na bacanje lopte deci da igraju mali fudbal ili basket. Velika većina dece ne zna kolut napred da uradi ni u mlađem uzrastu, rizikuju da povrede vrat. O letećem kolutu ili prekopitu da ne govorim. Nastavnici fizičkog su mi rekli da po generaciji snižavaju kriterijum za po jednu ocenu – ono što je bilo za četiri sad je pet. Zato bih predložio novom–starom ministru sporta Zoranu Gajiću i svima u vladi i sadašnjem i budućem rukovodstvu države, da se tri bazična sporta stave ne u prvi, nego jedini plan za rad na časovima fizičke kulture.

Šta bi to podrazumevalo?

– Svaka opština za početak, a kasnije i manje jedinice, kao mesne zajednice na primer, trebalo bi da imaju atletsku podlogu s minimum četiri staze stazu obima bar 200 metara i bazen, a u školama osnovnim i srednjim, kao i na svim državnim fakultetima, komplet opremu za gimnastiku. Na nedeljnom nivou imali bi časove fizičke kulture s elementima atletike, plivanja i gimnastike. Ko hoće da se bavi drugim sportovima ili je predisponiran za neki od njih, može van časova njima da se bavi. S tri matična morali bi da budu obuhvaćeni svi od prvih razreda osnovne škole do završetka studija.

Takav odnos bi doprineo i razvoju svih, koji se okrenu nekim drugim specijalnostima?

– Naravno. Atletika i gimnastika unapredile bi fudbalere, košarkaše, rukometaše i da ostale ne nabrajam, plivanje bi poguralo vaterpoliste. Svi bi imali koristi. 

Zanimljivo rešenje nudite, ali bi ono zahtevalo velika ulaganja u strukturu?

– Imamo već poslovicu da je zdravlje najveće bogatstvo, a ovde govorimo o zdravlju cele nacije. Šta je od toga važnije za ulaganje? Trajalo bi, slažem se, ne znam ni sam koliko dugo, ali bi jednog trenutka donelo ogromne benefite na svim poljima. U zdravom telu je zdrav duh. Bila bi bolja atmosfera u celom društvu. A doprinelo bi i još boljem sportu u državi, jer bi se drastično povećao broj talenata.