U ljubavi sa loptom

Na ulici su stasali mnogi fudbalski velikani. Možda bi to bila priča i Tijane Filipović, ali je jednog dana krenula u drugačijem pravcu, ka travnatom pravougaoniku, i to na način na koji nije uobičajen na brdovitom Balkanu.

- Majka me odvela na fudbal – sa naglašenim ponosom u glasu priča reprezentativka Srbije: - Jednog dana uzela je za ruku mene i brata odvela nas u Jedinstvo. U klub nas je primio trener Petar Stolić. Nisam nikome morala da objašnjava da volim fudbal, da ubeđujem roditelje da me puste da igram... Imala sam samo podršku i ljubav i na tome sam veoma zahvalna jer sam od fudbala dobila više nego što sam mogla i da naslutim.

U igri 26-godišnje Rumljanke se lako vidi ko su joj idoli.

- Oduvek sam želela da igram kao Ronaldinjo ili Mesi. Volela sam da gledam i Kristijana Ronalda kako postiže golove, ali Ronaldinjo i Mesi su me više odušeljavali zbog igre s loptom.

Od Brazilca i Argentinca je „ukrala“ mnogo poteza. Kad bi radijski komentatori prenosili utakmice ženske reprezentacije mogli bi da podsete na nekadašnju anegdotu kako su puštane reklame dok je lopta bila kod Ivana Osima.

- Volim loptu, valjda zato lopta voli i mene – skromno, skoro pa stidljivo kaže fudbalerka moskovskog Spartaka.

Devojčica iz Rume je u Jedinstvu igrala u timovima dečaka. Sa 15 godina morala je da promeni selekciju i prešla u Spartak iz Subotice. Na severu Bačke je ostala jedanaest godina, osvojila deset šampionata i devet kupova.

- U Spartaku sam provela divne godine. U karijeri nisam imala puno trenera, pa uz Petra Stolića izdvajam Borisa Arsića. Mnogo sam od njega naučila. Zahvljaujući njegovim savetima sam neprestano napredovala, stigla do reprezentacije, pa i do Moskve.

Sa Spartakom je uspostavila dominaciju u Srbiji, osvojila deset prvenstava i devet kupova. Veliko je bilo iznenađenje kad je prihvatila ponudu moskovskog Spartaka.

- Svake godine, posebno posle učešća u kvalifikacijama za Ligu šampiona, dobijala sam ponude inostranih klubova. Nisam ih prihvatala jer nisam osećala potrebnu da napustim Spartak. U Subotici mi je bilo lepo, bila sam zadovoljna, i uvek sam govorila da ću otići kad duboko u sebi osetim potrebu za promenom.

Izbor novog kluba nije bio lak. Ispostavilo se da je promenila grad i državu, ali ne i ime kluba.

- Nisam želela da budem sama, nisam, ipak, na to navikla. U Rusiji igra mnogo naših igračica, nekoliko ih je u moskovskim klubovima, a kad sam čula da i Dina Blagojević ide u Spartak lako sam prihvatila. Sa Dinom delim stan, a u preko nedelje se često viđamo sa saigračicama iz reprezentacije.

Jedino o čemu brine je da se kafa ne ohladi dok stigne na dogovoreno mesto.

- Još se privikavam na veličinu Moskve. Došla sam iz Subotice gde je sve na nekoliko minuta daleko, a kad krenemo da se vidim sa, na primer, Nevenom Damnjanović koja igra za CSKA, to izgleda kao da sam krenula za Novi Sad. Za vikend na utakmicu u Samari putovale smo sat ipo avionom. Polako se navikavam da je ovde sve ogromno.

Ogromne su i ambicije Spartaka, ali na to se lakše navikla. 

- Okupile smo se da osvojimo titulu šampiona. Poslednjih godina dominira Zenit. Spartak nikada nije osvojio titulu. Neće biti lako, ali za sada nam dobro ide. Prve smo bez poraza u sedam kola. Juri nas CSKA.

Uz ambicije nije promenila ni stil igre, iako zbog toga u novoj ligi oseća posledice.

- Ruska liga je mnogo kvalitetnija od srpske, pa se igra drugačije. Mnogo je duela i startova. Rekla bih, igra se „muški“, ali nije problem. Ako protivnice to hoće, mogu i ja tako, mada više volim da vidimo šta ko zna s loptom – završava Tijana Filipović.