Samo majstori fudbala mogu da vrate navijače (FOTO)

Pre nego Disciplinski sudija FSS na osnovu izveštaja delegata  pokrene novi postupak protiv Novog Pazara zbog ponašanja navijača, skandiranja i transparenata, moramo da se zapitamo: da li od fudbalske scene želimo da napravimo pozorišnu i koliko zaista vučemo adekvatne poteze u navodnoj borbi za povratak gledalaca na tribine?!

Ako borba za povratak gledalaca na stadione nije samo višedecenijska fraza, onda nedeljni kadrovi iz Novog Pazara, sa ili bez tona s tribina, treba da posluže kao argument za tvrdnju da tamo gde ima šta da se vidi, ima i interesovanja za najlepšu i najvredniju sporednu stvar na svetu – fudbal. Čak i kad domaćin nema realne šanse da se domogne visokog plasmana na tabeli, uz uslov izrečen u Novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala u intervjuu Adema Ljajića:

„Voleo bih da u svim gradovima u Srbiji ljudi navijaju i vole lokalne ekipe kao što je slučaj u Novom Pazaru! Da u Kragujevcu – Kragujevčani vole Radnički, a ne Zvezdu ili Partizan, u Kruševcu – Napredak, Subotici – Spartak, Novom Sadu – Vojvodinu... U takvim ambijentima igrao bi se neizvesniji i bolji fudbal“.

Nije rekao, ali, podrazumeva se da svaki od klubova treba da ima i fudbalera posvećenog sredini bar približno kao što je Adem Ljajić Novom Pazaru. Ono što su navijačima Partizana godinama bili Momčilo Vukotić i Saša Ilić, Zvezde – Dragan Džajić i Dušan Savić, Napolija – Maradona, Juventusa – Del Pjero, Rome – Toti, Barselone – Mesi... Pazarcima je Ljajić. Na svakom koraku, bez obzira da li se šeta gradom ili trči zelenom fudbalskom scenom. Za klasu bolji od svih na terenu, Ljajić je svakim potezom u nedelju pokazivao zbog čega su ljubitelji fudbala pohrlili na tribine više nego ikad. Pokazao je još nešto – apsurdnost u tretmanu sopstvene dece u odnosu na inostrane akvizicije.

Adem Ljajić je vrlo rano otišao iz Partizana i praktično nije ni „stigao“ da prođe kroz „nepravedni dril“ tadašnjeg rukovodstva oslikan rečenicom „ako voliš klub, igraćeš za 10-15.000 evra, zaradićeš kad odeš u inostranstvo“...  Partizanova deca igrala su tada za 10-15, a stranci –polovnjaci kojima ni godine rođenja nisu mogle da se utvrde, dovođeni su za 4-5 puta veće plate... Kad je dogorevalo do nokata – vraćani su kao spasioci za nestvarne svote novca, neki za 600.000, a pojedini za 900.000 evra godišnju platu. Ni jedni, ni drugi klubu nisu doneli gotovo ništa jer im je povratak predstavljao nužno zlo u pokušaju spašavanja karijera... Iz tog vremena – ostala je i anegdota za rubriku „verovali, ili ne“ sa 151. večitog derbija (1:1) 2016. kao ilustracija kakvi su „profesionalci“ stizali u Humsku. Štoper Gogua uoči izlaska na Marakanu čašicom rakije ili viskija, samo on zna, pokušao je da rastera tremu. Posle prve, ispio je i drugu, ko zna da li i treću... Kad je počeo derbi, prvu loptu u čistoj situaciji izbacio je u aut, drugu – izgubio, a da ne bi i treću, uradio je još goru stvar – sa ivice svog šesnaesterca neartikulisano ju je tako zahvatio da je fijuknula iznad glave golmana Šaranova i prečke na golu Partizana! U poluvremenu u svlačionici treneri i saigrači terali su ga da „dune“ kako bi proverili da li je pijan!?

Nekome iz Partizanove omladinske škole i takav – kasnije dokazani pijanac Gogua, zauzimao je mesto u prvom timu... Želja današnjeg rukovodstvo Partizana da afirmiše talente iz sopstvene fudbalske radionice, kao i pokušaj da među njih vrati fudbalskog profesora Adema Ljajića utoliko je razumljivija, pogotovo posle utakmice u Novom Pazaru. Ne treba međutim niko da se ljuti ako novopazarski Mesi opet kao i zimus kaže „NE“. Jer, igranje punim srcem i za svoju dušu pred punim tribinama, nešto je što ne može da se plati.

Naravno, uz uslov da „fudbalski disciplinci“ shvate da se fudbal igra upravo zbog onih koje, često i prestrogo, proteruju s tribina.