Srđan: Prođe cela decenija, a kao da smo juče pobedili Brazil

Vreme nezadrživo leti, ne postoje nikakve kočnice koje mogu da ga zaustave, bar uspore. Kao da je juče bilo kada je kolega Aleksandar Stojanović, komentator RTS-a, uzvikivao: „Srbija je prvak sveta u fudbalu! Najneverovatnija priča u istoriji srpskog fudbala. Srbija je šampion! Posle četiri produžetka na Svetskom prvenstvu 2015. sačuvali smo najbolje za kraj! Tukli smo i Brazil”.

- Prođe cela decenija?! Čini se da je davno bilo, a kao da smo juče pobedili Brazil! Bila je to utakmica života za sve nas, to samo retki i odabrani mogu da dožive – počeo je priču za Žurnal Srđan Babić, tada igrač Vojvodine, a danas član moskovskog Spartaka.

Kako iz ove perspektive gledate na trofej prvaka sveta?

- Kako godine prolaze, kako starimo, što je i očekivano, sve više šampionska kruna sveta dobija na značaju. Deset godina nije malo, svakako i ponosni smo na taj rezultat. Sve je bilo fantastično! To je titula za sva vremena.

Koji detalj pamtite sa Mondijalita?

- Sećam se napornog i iscrpljujućeg puta. Polazak iz Beograda, ispratio nas je bukvalno jedan novinar. Putovali smo 35 časova, na tim letovima „kačila” nas je, koliko se sećam, stalno noć. Došli smo baš umorni u Okland na pripreme u vojnoj bazi, tu smo bili deset dana. Igrali smo i prijateljsku utakmicu sa SAD. Nekako, toga se najviše sećam nego sa prvenstva, ali imam najmanje po jedan detalj sa svake utakmice. Pogotovo finale protiv Brazila je nezaboravno. Maksin gol pri kraju produžetka, radost u buketu, upozoravajuće reči selektora Veljka Paunovića i preostali minuti večnosti... A onda i poslednji zvižduk sudije i delirijum!

Koliko je ta titula pomogla svima vama igračima u daljim karijerama?

- Sigurno da je pomogla više nego odmogla, da u tim godinama pravimo ozbiljne internacionalne karijere. Neki od nas su bili spremni za sve to, a neki i nisu. Ipak, reprezentativni trofeji se više vrednuju u biografijama nego klupski, teže je do njih doći. Za kratko vreme, na turnirskom takmičenju treba prvi da prođete kroz cilj, potrebno je da se sve „poklopi“, ukomponuje...

Hoće li se u skorijoj budućnosti ponoviti ovaj rezultat s Novog Zelanda?

- Daj Bože da se ponovi. Da to uradi bilo ko, koja buduća generacija, da sve to dožive kao i mi. Bilo bi to lepo za naš fudbal, a da fudbaleri dožive taj veličanstveni doček kakav smo i mi imali, pred 50.000 ljudi u Beogradu. Gde god smo se pojavili ljudi su nam čestitali, ja sam imao to isto i u Novom Sadu, pa rodnoj Banjaluci, gde god smo se pojavili bili smo heroji među narodom. Jednom se doživi taj osećaj i ostane nezaboravan.

Koliko važna i kakva je bila uloga selektora Veljka Paunovića na tom šampionatu?

- Najveća i najznačajnija. Trebalo je da ukomponuje sve nas pojedince u kolektiv, da izabre igrače, uradi selekciju. Ovaj uspeh najviše ide na njegovu adresu. Poznavao nas je dosta dugo, tri godine smo radili s njim zajedno, bila je to prava porodična atmosfera. Žao mi je što se kasnije ponovo nismo sreli da sarađujemo, ali ne znači da i nećemo.

S kim se od saigrača iz tog perioda najviše družite?

- Nemanjom Maksimovićem, Mijatom Gaćinovićem, Andrijom Živkovićem, Milošem Veljkovićem... Miladin Stevanović i ja smo bili cimeri u Novom Zelandu, intenzivno smo se družili dok sam bio u Zvezdi, a on u Čukaričkom. Od kada nisam u Srbiji ređe se viđamo, ali se čujemo i razmenjujemo iskustva – zaključio je Babić.