Sudbina je čudesna. Spaja suprotne polove, leči, odnosno otvara rane, tera da se um zapita – da li je moguće? Aleksandru Saši Đorđeviću je pre rođenja „zapisano” da van linije 6,75, iz okreta u odsudnim trenucima, bude nepogrešiv, čudne okolnosti odvele su u večnost virtuoza u kokpitu – Ajrtona Senu, Enrik Galjeho je 2019. u 31. godini potpisao prvi profesionalni ugovor sa Hetafeom, tada najveći u istoriji kluba, iako je po zanimanju bio vozač kamiona, Erik Abidal uspešno je pobegao iz kandži kancera i sa Barselonom podigao pehar Lige šampiona... Prosto, verovali ili ne – određene pojave teraju um da zaključi – slučajnosti ne postoje, svi smo predodređeni za nešto.
Naravno, postoji i svež primer, i te kako aktuelan na voljenom nam podneblju. Tiče se finalista Super lige Srbije, Partizana i Spartaka. Golubovi su 1995. odigrali jedino finale bilo kog takmičenja otkako se lopta kotrlja na krajnjem severu države. U Čačku, odakle je Željko Obradović, snage su odmerili sa crno-belima u Kupu Jugoslavije i časno izgubili (81:84). Na klupi Subotičana sedeo je Rajko Toroman.
Premotano 30 godina unapred, epilog je identičan, takmičenje drugačije. Međutim, nasleđe slavnog stručnjaka živi tri decenije kasnije. Priliku da zaigra za Parni valjak dobio je Toromanov unuk, Đorđe Šekularac, baš kad je Spartak prvi put ikada ostvario ovoliko zapažen rezultat.
Ujedno, plavo-beli su tada imali debi u evropskim takmičenjima, odnosno u Kupu „Radivoja Koraća”, dok identične scene proživljavaju i dan danas – samo u FIBA Ligi šampiona.
Stoga, beskonačno maštovit um ljubitelja igre pod obručima dolazi do sledećeg genijalnog zaključka – sudbine Partizana i Spartaka su vezane, „dokaz” je i Vladimir Jovanović. Nadamo se samo da sledeći veliki uspeh Subotičana nećemo da čekamo do 2055. Premda, ko zna, možda je „zapisano” Đorđu Šekularcu da jednog dana sedne na klupu ekipe iz Humske?
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
