Pavlović: Nagovorio sam Jozića da ne izbaci Štimca i Bobana

Kad su se mladi fudbaleri Jugoslavije popeli na krov sveta 1987. u dalekom Čileu, Milan Pavlović nosio je kapitensku traku. To što nije igrao u najvećim klubovima Evrope, razloge vidi u ratu u Bosni i Hercegovini, a kasnije u nekim svojim lošim odlukama. Danas je FIFA instruktor i čeka pravu priliku da postane trener nekog od trofejnijih klubova u Srbiji.

Bio je, dakle, predvodnik zlatnih Roberta Prosinečkog, Predraga Mijatovića, Zvonimira Bobana itd. Onda je sudbina umešala prste i obećavajuća karijera usporena je, ali nikad zaustavljena.

Na ovaj svet došao je pretposlednjeg dana 1967. u Šapcu. Mačva mu mnogo znači.

- Jako lepo mesto je Šabac, grad velike istorije i sporta. Metaloplastika je dvostruki šampion Evrope u rukometu. Vraćajući se iz škole odlazio sam na njihove treninge i tako upijao njihov profesionalizam, ophođenje i glad za uspesima. Kao mlađi omladinac sam sa Mačvom ostvarivao uspehe, a sa 16 godina debitovao za seniorski tim. Šabac ima poznatih nekadašnjih fudbalera poput Vojkana Melića, Zorana Jelikića, Pavla Grubješića, Kostića, Radovanovića, Arsenovića, Zorana Riznića, Miroslava Đukića... Mačva i Pocerina dale su izuzetne sportiste, osvajače olimpijskih medalja, pa sam i ja izdanak tog plodnog tla - počeo je Milan Pavlović.

Prošao je mlađe selekcije Mačve, došao do prvog tima, kluba koji je širom bivše zajedničke zemlje uživao brojne simpatije, a onda je usledila seoba u Sarajevo. Obukao je dres Željezničara.

- Kao dete, doživeo sam da dva puta dođu ljudi iz Partizana. Međutim, predsednik Mačve bio je veliki zvezdaš i mogao sam samo na Marakanu. Moja ljubav bila je prema Željezničaru kad je dogurao do polufinala Kupa UEFA. Privukao me način igre Sarajlija, te lepe reči Refika Šabanadžovića kad smo bili zajedno na pripremama reprezentacije. To je presudilo da dođem na Grbavicu. Hteli su me Partizan, Hajduk, niški Radnički, tuzlanska Sloboda, ali moj izbor je bio Željezničar.

Ponosan je Pavlović, naravno, što je nosio kapitensku traku 1987. u Čileu.

- Gledam na to kao blagoslov dragog Boga, jer biti kapiten takve generacije je nešto uzvišeno. Sa godištem 1967. bio sam na „Trofeju Jugoslavije”, proglašen sam za igrača turnira. Povredio sam se na EP u Subotici. Izborili smo mesto za odlazak u Čile. Robert Prosinečki, Peđa Mijatović, Zvone Boban, Robert Jarni... Ta reprezentacija je imala toliko taktičkih varijanti da je bila u vrhu. Imali smo više univerzalaca koji su mogli biti igrači odluke. Posle se prenelo na mladu reprezentaciju koja je bila druga u Evropi.

Pričalo se da je selektor Mirko Jozić želeo da odstrani iz tima Igora Štimca i Zvonimira Bobana, ali upozorenje kapitena promenilo je Jozićevu odluku.

- Bio sam uz svoje drugare, iz kolegijalnog i drugarskog pristupa. I sam sam bio u karantinu. Oni jesu pogrešili. Jozić i Fazlagić hteli su da ih pošalju kući. Međutim, Boban je kasnije dao gol u finalu i realizovao penal. Pitanje je da li bismo bili prvaci sveta da su otišli kući. Treba gledati malo dalje i šire. Svi moji drugari hteli su da ostanu sa nama. Jozić i Fazlagić poslušali su nas i dobro su postupili.

Pavlovićeva sudbina je bila okrutnija od njihove. Došao je nesrećni rat. Praktično, poslednjim avionom je napustio Sarajevo. Onda je usledio niz njegovih pogrešnih poteza.

- Srećan sam čovek. Imam dvoje zdrave dece koji su završili fakultete i svoji su ljudi. Što se tiče fudbalske karijere, puno puta se ništa nisam pitao. Jednostavno, pratio sam svoj put. Kad su se vrata otvarala, ispoštovao sam maksimalno i radio najbolje što mogu. Po Jugoslaviji gde sam bio, pa u Grčkoj, imao sam dobre rezultate. Imam širom sveta prijatelje. Nedavno sam u Skugriću kod Nikole Nikića igrao sa Boškom Đurovskim i Mešom Baždarevićem. Da je bilo drugačije, da sam zaigrao u redovima nekog slavnijeg kluba, bilo bi dobro.

Po završetku igračke karijere, Pavlović se posvetio trenerskom izazovu. Legendarni Dušan Bajević kumovao je tome.

- Duško je izuzetan čovek. Kad je bio trener Olimpijakosa na njegovu i intervenciju Zorana Babovića došao sam u taj klub i radio sam u mlađim selekcijama. Kad je tehnički direktor bio Ilija Ivić takođe sam nanizao šest godina u Pireju. Bilo je uspeha i neki igrači su stigli do prvog tima, kao i do poznatih evropskih klubova. Danas je meni Olimpijakos isto što i šabačka Mačva ili sarajevski Željezničar.

Možda klub njegovih snova nije daleko od Šapca. Samo se čeka sudbonosni trenutak.

- Navikao sam da se nadam i spreman sam. Bio sam fudbaler, trener, direktor, instruktor. Radio sam sa Goranom Stevanovićem u Kini i nedavno u kruševačkom Napretku. Kad sam bio mlad sanjao sam da igram u Ligi šampiona ili na SP. Sve se ostvarilo. Sada dajem  maksimum u Finiksu, akademiji sa 300 dece. Ko veruje njemu se i ostvaruje. Nisam megaloman, ali čovek treba da ispred sebe postavi ciljeve. Neke sam ciljeve dostigao sa 20 godina. Videćemo gde će me moji planovi i želje odvesti.