„Igranje“ sa fudbalom

Fudbal, usred globalno zagrejanog leta koje je već uveliko nametnuto na igrače Klupskog svetskog prvenstva pa i ženskog Evropskog prvenstva ove godine, kroči sigurnim korakom u pomućenoj međuzoni između post i predsezone. Pauze za hlađenje, pauze za grmljavinu, teme su koje su već poznate većini cenjenih čitaoca. I teme koje su malo manje očigledne.

Zamislite na trenutak ili barem na jedan paragraf, da ste fudbaler Mančester sitija. Vaš smeštaj na Klupskom svetskom prvenstvu je resort Boka Raton, gde noćenje (sa sve privatnom plažom) košta 715 dolara po osobi. Imate dozvolu da dovedete porodicu sa sobom. Pep vas pušta da radite šta hoćete, uz poneki trening. Svetski fizioterapeuti, treneri performansi, pedijatri, sportski psiholozi, su pri dohvatu ruke gotovo 24/7. Vaš ugovor je verovatno u pet cifara isplaćenih nedeljno, a nalozi na društvenim mrežama prevazilaze šest, pa i sedam cifara. Vlasnik vašeg kluba je milijarder, šeik. Klupski avion i autobusi vas dovode od/do stadiona širom SAD. I kad konačno dođete do utakmice, izlazite pojedaninačno, kao gladijatori, stojite u vrsti pred crnim tepihom, ispred vas jedanaest igrača Al-Hilala… zatim čujete pištaljku i setite se da je vaš posao da igrate fudbal. Izgubite utakmicu 3:4 posle produžetaka. Vraćate se u Boka Raton da pakujete torbe – budimo realni, već su vam spakovane. Siti se vraća kući bez trofeja, ali ne i bez novca. 

Ili zamislite da ste igrač „Al Hilala“ i nakon trijumfa u svlačionicu ulazi u trenucima slavlja,  jedan od članova saudijske kraljevske porodice, lično čestita igračima i objavljuje neverovatnu nagradu – svaki igrač „Al Hilala“ dobija po pet miliona eura! Članovi stručnog štaba nisu ostali zakinuti, a šok i oduševljenje zavladali su među svima prisutnima. U tekstu „Fudbal na plavim talasima“, objavljenom 20.2.2023. godine pisao sam: „ Fudbalski klub „All Hilal“ je upravo imao ove nadimke – „gazde ili plavi talasi“, pre nego što je jedna od vodećih globalnih konsultantskih  brending agencija u svetu, „prepakovala“ sve i lansirala čudesnu priču „kako od običnog fudbalskog kluba stvoriti ikonu životnog stila“ i kako „otvoriti prozor u arapski duh za ostatak sveta“...

Toliko mnogo faktora van terena utiče na sam fudbal i boje i menjaju našu percepciju „prelepe igre” pa i gotovo svake utakmice. U ovoj profesiji se čini da ponekad kao da od drveća ne vidimo šumu. Naravno, kako se često govori, lopta je okrugla i bolji tim tog dana je pobedio. Ali trijumf Al-Hilala je, prema mnogim recenzijama posle utakmice, zbrzano prevazišao same fudbalske finese koje su tu pobedu saudijskom klubu donele (pre svega maestralna utakmica Sergeja Milinković-Savića) i postala priča o parama u fudbalu, kako je jedan “naftni” klub pobedio drugi, kako je Klupsko svetsko prvenstvo inače irelevantan turnir… i najiskreniji deo fudbala, a to je sam fudbal, se negde  tu zaboravi.

Na pamet pada poslednja NBA Ol-Star utakmica održana proteklog februara. Program je trajao tri sata, a sama utakmica je zauzela samo 42 minuta. Bolje rečeno, bila je podeljena na tri “utakmice” koje su sve imale različite postave i trajale po jednu četvrtinu. Reklame su trajale skoro duplo više (80 minuta), a analize su činile većinu ostatka vremena. Svaki deo programa je sadržavao plasiranje robe barem u nekom obliku. I predvidljivo je da umesto da se pričalo o samoj utakmici, koja je često opuštenog i zabavnog karaktera i ima svrhu da pokaže oslobođeni talenat najvećih zvezda najveće košarkaške lige sveta, preovladajuća diskusija je skoro pa zaboravila te tri utakmice koje su zauzele trećinu vremena. Kratko rečeno, formula košarke je bila previše izmenjena da gledaoci to nemo prihvate. I ovaj incident, možda najizraženiji primer krize rejtinga u kome se NBA trenutno nalazi, je priča sa poukom za sve rukovodioce svih sportova sveta o neophodnosti nalaženja mere. Sport treba prvo da bude primamljiv gledaocima, a zatim reklamerima, ne obrnuto. Sama komercijalizacija je daleko od loše stvari. Prirodno je i poželjno da se podrška navijača, uloženo vreme i ljubav čak i preko malog ekrana, prenese gledanom klubu na realan i koristan način. Svima nam je drago kada vidimo da sredstva naših odabranih klubova rastu, jer svi znamo dobre posledice koje od toga slede. I, kada povećamo sliku, treba da nam bude drago kada naši odabrani sportovi rastu, jer to ima neposredne posledice na kvalitet i dobrobit svih nas. Višeznačna je izjava Florentina Pereza: “Dugo se borimo da stvorimo ovaj turnir „Klupsko svetsko prvenstvo“. Fudbal je najglobalniji sport na svetu. A pošto je besplatan za gledanje, deca cele planete mogu da gledaju timove poput Real Madrida. To je važno“.

Gospodin Perez je neosporno veliki fudbalski industrijalac, koji sigurno zna da iako je fudbal globalni sport, njegova industrija i prihodi koje generiše su koncentrisani u Evropi sa preko 75 odsto igrača Svetskog prvenstva registrovanih u evropskim klubovima. I da je veličina fudbalskog tržišta u 2023. godini procenjena na 32,37 milijardi američkih dolara, da je prošle godine porasla na 33,56 milijardi sa tendencijom da 2035. bude cirka 50 milijardi američkih dolara. Iako se radi o projekciji, očekuje se da će stopa rasta fudbalskog tržišta biti 3,69 odsto tokom prognoziranog perioda 2025 – 2035. godine. Pa ipak, pored priznanja „da su se dugo borili za ovaj turnir“ ne kriju svoje zadovoljstvo... Što će deca cele planete moći besplatno da gledaju timove poput Reala.

Prva asocijacija , kada je „ milijardama“ u fudbalu“ reč mogla bi da bude  misao Roberta Boša, nemačkog inustrijalca, inženjera i investitora: "Ne isplaćujem dobre plate zato što imam puno novca. Imam puno novca zato što isplaćujem dobre plate“, koja bi možda mogla poslužiti i kao osnova i inspiracija otkud toliko novca, tačnije nadoknade za samo učešće, zatim plasman i rezultatski uspeh na ovom turniru, koji je Fifino „mezimče“.  Arsen Venger, šef globalnog razvoja fudbala u FIFA, kaže da je turnir „...mnogo teži nego što se očekivalo ...   Želeli smo da stvorimo ovo (FIFA) Svetsko klupsko prvenstvo kako bismo velikim klubovima iz celog sveta pružili priliku da dođu ovde... Izgleda kao da je ovo početak nečega što se nikada više neće zaustaviti,“ rekao je gospodin Venger. To otvara pitanje, da li u svetu, koji kao da klizi u deglobalizaciju u mnogim sferama, fudbal ostaje jedini globalni fenomen za koji se pokazuje ogromno interesovanje i čak pretenzije, da se prisvoji.

Nije pitanje samo koliko je moguće monetizovati sportski prenos, i sport uopšte. Šta god da je vaš odgovor, više je nego što mislite. Čvor se stvori po pitanju do koje mere je komercijalacija prihvatljiva, pre nego što vidno narušava gledalačko iskustvo. Svojstva samog sporta (podele na poluvreme ili četvrtine, raspored terena, broj igrača, i mnogo drugih faktora) čine iskrenu “srž” koja je primarni okidač učestvovanja u događaju, bilo kao sportista ili kao posmatrač. Pomenuta Ol-Star utakmica je primer prekomerne izmene “srži”. Neki sportovi su, logično, prikladniji za komercijalizaciju nego drugi.  Informacija da Super-boul, vrhovni događaj američkog fudbala, stvara otprilike dvostruki profit per kapita gledaoca, i to svake godine, u poređenju sa vrhovnim događajem svetskog fudbala, finalom Svetskog prvenstva, svake četiri godine. Naravno, finale Svetskog prvenstva ima višestruko više gledalaca (2 milijarde u odnosu na manje od 200 miliona). Šta je onda, „iksrena srž” fudbala? Zašto je svetska igra svetska, zašto su njene potpore toliko duboko upregnute u zemlju, i toliko otporne na promene, bez obzira gde se igra i kako se prenosi?

Takođe u ranijem tekstu sam pisao o prelasku sa univerazlnog na pojedinačno u fudbalu, kako treba biti svestan sopstvenih pristrasnosti i perspektiva. Pojedinačna percepcija je isključivo sopstvena, mada logično deli neke osnove sa okruženjem, bližim pa i širim. O subjektivnom se može pisati kroz stotine članaka a da se ne objasni, ali najbitnije za potrebu ovog teksta je činjenica da je nekako moguće da svačije poimanje fudbala ima jednaku vrednost kao, na primer, dečak u faveli u Brazilu, pa i istu vrednost kao Ser Aleks Ferguson. Ova jednakost je centralna osovina fudbala, jednakost koja se jedino može razrešiti odigranom utakmicom i rezultatom na kraju. U jednoj utakmici se nalazi sučeljavanje desetina životnih priča, i pojedinačnih poimanja fudbala (desetina hiljada ako brojite tribine, čak i milijarde ako brojite male ekrane), koji svi nekako postoje zajedno, u jednom vremenu i mestu, i nemom mimikom se kvantifikuju i pretvaraju u realnost. To je skoro pa religijski čin. Međugeneracijski ritual gde pojedinačno opet postaje univerzalno. I to je nešto izuzetno drago i skupoceno, naročito onima koji nemaju mnogo skupoga. Odatle možda razlog zašto je ova igra toliko velika, i odakle potiče tolika osetljivost i skoro pa pobožnost prema njoj.

Ako gledate besplatno ovo Klupsko svetsko prvenstvo na platformi DAZN, stopa reklama je uočljivo veća nego na uobičajenom televizijskom prenosu; imate bar tri puta po poluvremenu kada se sama utakmica smanjuje u kadru da bi se prikazala reklama, najčešće za neki nadolazeći bokserski događaj. Takođe se reklame pokazuju pri izmenama. Tu je i reklama da se pretplatite za deset dolara radi, ironično, manje reklama i boljeg kvaliteta. Nešto što se pre možda pet, deset godina činilo nezamislivim, a to je da gledate reklame tokom same utakmice, se gotovo neprimetno nametnulo na ovaj već po svakoj meri unikatan turnir. Reakcije su dosta pritajene u odnosu na već učestale kritike protiv samog turnira. (Izjave Jirgena Klopa protiv Klupskog svetskog prvenstva su najskorije osude na aktuelni turnir). Zanimljivo je razmisliti, da li su gledaoci toliko željni te spomenute fudbalske terapije da im reklame toliko ne smetaju? Kao što im, možda, ne smeta što je nekim igračima ovaj turnir šesta, a možda čak i sedma, desetica odigranih utakmica ove sezone? Da li se sve to zloupotrebljava? U ovom vremenu sve veće i veće komercijalizacije, i to personalizovane putem algoritama, da li vam se ikada cinično učinilo da svrha spektakla sporta koja vas podsvesno podstaknu da ga gledate, nije samo tu da vas ubede da gledate sam sportski događaj, već da vidite reklame uz istu prikovane?

Teško je naći slamu koja nije već premlaćena u prazno kada govorimo o mogućim promenama koja “prete” da promene fudbal, bilo to na planu kako se igra, ili kako se konzumira, i da li treba biti za ili protiv toga. Aktuelno Klupsko svetsko prvenstvo je nešto nalik lakmus papira ove polemike, pa i žensko Evropsko prvenstvo koje je skoro počelo i koje obećava da bude najveće do sada. Vredi podsetiti se da je ovo zaista svetska igra, jedan ogroman brod koji sadrži sve nas, i koji može da plovi kroz okean bez obzira da li je buran ili miran, i kojem je neophodno stalno i dugo okretanje kormilom da bi svoj pravac pomerio. Treba se podsetiti veličanstvene iskrenosti ovog sporta, koja samo igra u svojoj srži ima na samom terenu .

Čini se da pred nama nije neko poluvreme između ove sezone i sledeće, već „pauza za hlađenje” koja je učestala pojava na aktuelnim prvenstvima. Da je uprkos toploti i sparini naša želja za fudbalom tolika da ne možemo da skrenemo pogled, čak iako je temperatura velika. Bilo kako bilo, ovo je „dugo, toplo leto” fudbala. I pitanje je da li je ovo prvo takvo leto od mnogih koji slede, i da li je ova promena (da ne možemo da odolimo fudbalu čak i kada prži) prekomerna. Bilo kako bilo, srž je ista. Izađite na teren, rukujte se, i igrajte. Fudbal je bio, ostao i ostaće igra.

 „Igranje“ sa fudbalom to nije. Jer, ko god da igra, fudbal pobeđuje.