VREMEPLOV – Dimitrijević: Najdraži gol Hajduku u Splitu 1985.

Fudbalska Jugoslavija je osamdesetih godina prošlog veka imala trojicu igrača sa imenom Zoran Dimitrijević – u Crvenoj zvezdi, Partizanu i Galenici, današnjem Zemunu. Onaj koji je nosio dres crveno–bele boje imao je defanzivne zadatke, ali je umeo da rešava i velike utakmice. Danas živi u Portugaliji, ali nikad ne odbija medije i priče sa fudbalskom tematikom.

Bio je Dimitrijević granitni štoper, kad treba i desni bek, u najtrofejnijem srpskom klubu igra je zajedno sa  Markom Elsnerom, Slavkom Radovanovićem, Miroslavom Šugarom i Miodragom Krivokapićem. Jedno vreme bio je u niškom Radničkom, OFK Beogradu i Mogrenu. Nosio je i dres mlade reprezentacije Jugoslavije.

Zoran je rođen 29. avgusta 1963. u Ivangradu, današnjim Beranama.

- Otac mi je u Ivangradu bio dve godine na privremenom radu. Tako sam ja tamo rođen. Kad je otac završio posao, vratili smo se u Beograd i u glavnom gradu sam odrastao i proživeo značajan period života - govori Dimitrijević.

Došao je u Crvenu zvezdu sa 18 godina, reklo bi se početak iz snova.

- Mi smo 1964. došli u Beograd. Kad sam porastao počeo sam da igram u Palilulcu, živeo sam u Kotežu.. Međutim, bilo je nekakvo okupljanje u Crvenoj zvezdi i otišao sam i ja tamo na neku vrstu probe. Na tom okupljanju bilo je oko 80 dečaka. Izabrali su nas 25. Imao sam sreću i privilegiju da budem među izabranim dečacima. Međutim, popustio sam sa ocenama u školi, pa se otac umešao. Nije dozvoljavao slabije ocene, a nije ni imao vremena da me svakodnevno vodi na treninge Crvene zvezde. Odlučio je, a ja sam ga morao da ga slušam, da se vratim u Palilulac. Ipak, privilegija i ogromna sreća je bila da kasnije postanem igrač crveno-belih.

Mnogo je verovao Gojku Zecu, ali nije na njegovu preporuku stigao u klub svojih želja.

- Iz Palilulca, a igrao sam i u selekcijama Beograda i Srbije, sa 16 godina prešao sam u omladince Crvene zvezde. Potom sam, sa 18 godina, ušao u prvi tim našeg najvećeg kluba. Imao sam sreću da to ostvarim bez odlazaka na kaljenje. Sećam se i svoje prve utakmice za seniorski tim, bilo je to u Vinkovcima. Međutim, nisam debitovao kod Gojka Zeca, to je bilo kod Stevana Ostojića. Tog leta bio je turnir, mi u karantinu u hotelu „Jugoslavija” i na tom turniru igrali smo protiv Partizana, Vojvodine. Pošto je mnogo igrača bilo povređeno, mene su iz omladinaca prekomandovali u seniorski tim. Brzo sam iskoristio šansu i bio sam prvotimac. Trener je bio Stevan Ostojić.

U Ljutice Bogdana ostao je do 1987. Tu je igrao i  mečeve finala Kupa Jugoslavije protiv zagrebačkog Dinama, pa evropske sa Arauom i Lingbijem.

- Bio sam srećan kad smo osvojili Kup Jugoslavije. Pobedili smo Dinamo u Zagrebu sa 2:1, a u Beogradu u revanšu bilo je 1:1. Drag mi je taj trofej. San svakog mladog igrača je da obuče dres Crvene zvezde, da igra u redovima velikana. Kao mladom igraču sve mi je bilo lepo, mislio sam da sanjam, a onda sam se povredio.

Dimitrijević je 20. oktobra 1985. postigao gol na Poljudu, Zvezda je savladala Hajduk sa 1:0. Logično, tog meča i detalja iz 63. minuta rado se seća.

- Pre toga, još dva puta sam zatresao mrežu u toj sezoni. Nije to malo, ako se zna da sam bio klasični defanzivac. Zvezda pre te utakmice nije slavila u Splitu pet i po godina. I u tom meču domaćin je kidisao, mi se često branili, ali imao sam sreću da budem strelac i da pobedimo. Bio sam silno srećan zbog važnog gola.

Jednu od pet Zvezdinih pobeda u Splitu izvojevali su: Ljukovčan, Radovanović, Janković, Miletović, Elsner, Dimitrijević, Nikolić, Boško Đurovski, Musemić, Milojević i Mrkela (Milko Đurovski).

- Od svih njih, nažalost Marko Elsner nije više među živima. Od ostalih, čujem se sa Mitrom Mrkelom. Sa njim sam bio cimer po tim utakmicama i karantinima. Otišao sam u Portugaliju, drugi su takođe svojim putem i retko kad viđam te ljude. Voleo bih da sretnem Branka Davidovića, njega sam mnogo cenio. Pižon mi je mnogo pomogao na početku karijere. Zaista, imao sam ogromnu sreću da nosim dres Zvezde i budem saigrač tim fudbalskim vedetama.

Dimitrijević je u sezoni 1987/88. otišao je u niški Radnički.

- Kad je Gojko Zec otišao sa Marakane, pokojni Velibor Vasović nije nešto računao na mene, uglavnom sam sedeo na klupi. Odlučio sam da odem u Niš i pomognem da Radnički sačuva prvoligaški status. Tada su Real sa Nišave nosili uglavnom fudbaleri iz Partizana i Crvene zvezde. Oformili smo dobar tim, a predvodio ga je Milan Živadinović. Bilo je lepo u Nišu.

Dimitrijević je odigrao pet večitih derbija, ako se računaju dve kup utakmice.

- U moje vreme živelo se za te mečeve. Svi smo međusobno bili prijatelji, ali „ginuli” smo na terenu da pobedimo velikog rivala. Na naš stadion dolazilo je blizu 100.000 ljudi. Sećam se da mi je jednom prišao Pižon Petrović i rekao da ne gledam u publiku, nego tamo gde je lopta. Zvezdin sever je grmeo, zemlja se tresla. Za mladog igrača to je događaj koji se pamti za sva vremena.

Nosio je u kraćim intervalima dres OFK Beograda i Mogrena, karijeru nastavio u Portugaliji, gde je ostao do današnjih dana.

- Kad sam sa 18 godina ušao u prvi tim Crvene zvezde, znao sam da nema dalje. Kasnije nisam hteo da sedim na klupi, pa me Gojko Zec pozvao u OFK Beograd, a pola godine proveo sam u Budvi i otišao u Portugaliju. Mnogo više sam očekivao od moje karijere. Međutim, na meču protiv Vardara u Skoplju doživeo sam tešku povredu. Naprsnuće oba meniskusa i ligamenata desnog kolena. Bila je to tužna priča. Dr Branko Nešović učinio je što je mogao. Koleno je šraf svega, nisam mogao da gurnem  loptu, skočim... Od povrede sam dobio strah i mnogo je uticala na budućnost moje karijere. Poslali su me u vojsku, tamo sam trenirao, da ojačam. Mnogi su predviđali svetsku karijeru, ali to me unazadilo. Moglo je mnogo bolje, ali sve je to život.

Danas živi u Portugaliji. Kada mu poslovne obaveze dozvole dođe u Beograd i svrati do Crvene zvezde kojoj je poklonio najlepše dane mladosti.

- U Bragi sam 34 godine. Nisam ostao u fudbalu. Dugi niz godina bavim se biznisom. I svaki put kad dođem u Beograd odem do stadiona Crvene zvezde. Tamo popijem piće sa ljudima iz kluba i mojim nekadašnjim saigračima. Tamo sam proveo lepo vreme. I tamo i danas na zidu je slika sa jednih priprema na kojoj sam ja. Lepo se prisetiti zlatnih dana koje sam proveo u klubu koji mi toliko znači.