„Predsednika Tomaševića sam izbacio iz svlačionice“

Iza Slobodana Mešanovića je duga i lepa karijera. Igrao je za Radnički sa Novog Beograda, Radnički iz Sombora, Vojvodinu, OFK Beograd, a u Radu je okačio kopačke o klin. Iako je još kao igrač završio višu trenersku školu, trenerskim pozivom nije se bavio. Porodica mu je uvek bila na prvom mestu.

Rođen je 8. avgusta 1943. u Beogradu. Život u velikom gradu, prema sopstvenim tvrdnjama, pomogao je da se počne profesionalno baviti sportom.

- Imao sam 16 godina kad sam počeo da treniram sa podmlatkom OFK Beograda. Onda Radnički, pa u Sombor, pa Vojvodina i onda, na sreću, u OFK Beograd. Priznajem, zadovoljan sam. Možda je moglo biti bolje, kad gledam sa ove vremenske distance, ali prošlo je vreme, ne vredi kajati se - kaže Slobodan Mešanović.

Prošao je probu u Košarkaškom klubu Crvena zvezda, ali fudbal je pobedio.

- Bio sam sasvim solidan na treninzima. Košarka nije statična, ne može ni biti, ali nije bila brza kao danas. U to vreme su u Novom Beogradu, posle svakog treninga koji smo imali, dobijali sendviče. To je šezdeset i neke bilo lepo i značajno. Pošto je tamo već igrao moj stariji drugar Nikola Ćuk, odveo me je u Novi Beograd i pod njegovim patronatom sam bio skoro celu karijeru. On je kasnije odlazio za atašea i ambasadora, a ja sam krčio put u fudbalu.

Otac je bio vojno lice. Logično da Slobodan navija za Partizan, ali otkriva da nije bilo prilike da obuče dres crno-bele boje.

- Dok sam bio omladinac igrao sam kao centarfor i desno krilo. Partizan me pozvao na probu i ja dam dva ili tri gola, ali nisu me pozvali, nisu ozbiljno računali na mene. Odustao sam mnogo brzo i otišao u Novi Beograd. A baš tada u omladinskoj ligi protiv Partizana pobedili smo ih sa 2:1, a ja postigao oba gola. Ni tada me nisu pozvali. Zašto? Nikada nisam saznao, pogrešili su.

Zanimljivo je kad Mešanović govori kako je postao zadnji vezni.

- U Somboru sam igrao centarfora. Naš fudbaler se povredio i nije mogao da igra važnu utakmicu. Trener Nikica Josić tada me je prekomandovao na zadnjeg veznog. Trenera sam morao da slušam. Od tog trenutka, nikada više nisam igrao klasičnog napadača. Odigrali smo protiv Budućnosti 3:3. Igrali smo dobro, ali tada Sombor nije nešto bio jak tim. Bio je bolji pre mene, sa Radetom Popovićem, čuvena njegova generacija.

Imao je peh da u prvom zvaničnom meču polomi ruku.

- Desilo se to u podmlatku, protiv Hajduka sa Liona. Pretrčao sam beka, a bio sam dosta brz. On me je podigao, pao sam na ruke i slomio zglob. Možda je to uticalo na moju dalju karijeru.

Lako se moglo dogoditi da za Vojvodinu zaigra malo pre 1966. godine, pa da slavi titulu šampiona Jugoslavije. Do toga, ipak, nije došlo.

- Te godine kad sam došao u Vojvodinu iz somborskog Radničkog, Novosađani su angažovali Ivicu Brzića iz Željezničara. On je tada bio reprezentativac i bio sam svestan da nemam tu šta da tražim. Nisam mogao da se izborim za poziciju. Javio sam se treneru Vujadinu Boškovu, koji je činio tandem trenera sa Brankom Stankovićem. Rekao sam mu da odlazim u Beograd, tada mi se rodila kćerka. Ubrzo se igrao kup meč u Beogradu gde je Partizan savladao Vojvodinu sa 4:1. Tada su mi kroz ogradu dali ispisnicu i tako sam otišao iz Vojvodine.

Šeki je umeo da jede jabuke pred sam početak utakmice, pogotovo na meču  protiv Trepče u Kosovskoj Mitrovici.

- Igrali smo na Karaburmi 7:1 i usledio je revanš. Pred meč su nas gađali jabukama kada smo istrčali na teren. Stadion je bio pun kao oko. Šeki je otišao do tribina, uzeo jednu jabuku, lepo je očisti i zagrize, pa baci na njih. Tako nas je očvrsnuo, dao nam krila i pobedili smo  ih sa 3:2. Čini mi se da je Bogdan Turudija bio trostruki strelac. Pokojni Mađuni ušao nam je u svlačionicu i rekao da je svestan da se 7:1 iz Beograda ne može nadokanditi, bio je korektan prema nama.

Znali su Romantičari da pobede Dinamo u Zagrebu sa 3:0, da istim rezultatom pokore Hajduk u Splitu, da budu bolji od Partizana na njegovom terenu, da gube od Crvene zvezde sa 2:0, pa da je savladaju sa 4:2.

- Nikako ne mogu da izblede sećanja. Pogotovo meč protiv Crvene zvezde. Na poluvremenu smo gubili sa 2:0, ali u nastavku meča razgoropadio se naš kapiten Ilija Petković, rasturio Crvenu zvezdu. U pauzi smo u svlačionici međusobno povisili ton, da vidimo gde škripi. U nastavku je sve bilo kao pesma. To je bila epska pobeda.

OFK Beograd je u njegovo vreme imao lep učinak u Evropi, pobedio je i nezvaničnog klupskog prvaka sveta, Fejenord.

- Savladali smo na turniru u Granadi Penjarol sa 4:0. Imali smo izuzetno dobru ekipu, fantastičnu atmosferu u svlačionici, a nismo igrali za novac u prvom redu. Kad smo protiv Fejenorda istrčali na teren predsednik OFK Beograda rekao nam je da za pobedu imamo po 500 maraka. Izašao sam na teren i pitao pored sebe centarfora Rudija van Hanegema kolika je njihova premija, rekao mi je da je to 2.000 dolara. Odmah su nas ubili u pojam.

Nisu ga baš na najlepši način ispratili iz OFK Beograda u Rad. Na Banjici je proveo dve godine.

- Otišao sam zato što smo u Ljubljani imali tešku situaciju. Naime, ušao nam je u svlačionicu predsednik Tomaš Tomašević i počeo da viče i da nas vređa, da nas bude sramota itd, a rezultat 0:0. Kao kapiten uhvatio sam ga za revere i izbacio iz svlačionice. Eto, to je razlog mog odlaska iz OFK Beograda.

Viđali su se nekadašnji saigrači uvek u zakazano vreme. Petak je bio dan tih  drugovanja.

- Viđali smo se u Skadarliji svakog petka. Tada smo kao veterani igrali svuda po zemlji. Od toga je bilo i novaca i onda smo izvodili supruge na večeru. Meni je posle Šekularca najveći autoritet bio Ilija Petković, mnogo dobar igrač i čovek. Njih smo slušali, kao i Kikija Popovića. Sećam se da sam na utakmici protiv Partizana odneo loptu Nenadu Bjekoviću, pa je on odneo mene i pukao mi je mišić. Pregledao me dr Hercegovac i preporučio mi šest meseci strogog mirovanja. Pokojni Raki Aranđelović, čuveni fizioterapeut, pozvao me je da dođem na stadion. Meni je tada Kiki Popović održao jednu lekciju koja mi je mnogo pomogla. Objasnio mi je da ako ja ne mogu, mnogi čekaju da uskoče u tim umesto mene.