Kofer uvek spreman

Pretposlednjeg dana 2025. Saša Ilić je proslavio 48. rođendan. Na srpskoj fudbalskoj sceni prisutan je skoro tri decenije. Kročio je na nju u velikom stilu, debijem za Partizan 29. oktobra 1996. u pobedi protiv Borca u Čačku rezultatom 10:0.

Promenilo se od tada mnogo toga, a Saša Ilić je i dalje deo srpskog fudbala. Nekada kao igrač i reprezentativac, sada kao trener trenutno na privremenom radu u inostranstvu. Od jula je trener azerbejdžaskog Sumgajita. Otud i prvo pitanje za početak razgovora.

- U životu se samo izazova ne plašim - „na prvu“ odgovara Ilić: - Ovo je posao u kome možeš da imaš želje i očekivanja, ali i da prihvatiš da ništa ne može biti onako kako si se nadao. Možeš samo da radiš i da pokušaš nešto da popraviš, jer kad je dobro i sve na svom mestu niko ne menja trenera. Takav je ovaj posao.

Igrali ste aktivno 23 godine, od 1996. do 2019. Da li pamtite trenutak kad ste shvatili da je trenerska klupa vaša budućnost?

- Nije to bio trenutak. Bio je to dugogodišnji proces. Nekoliko godina govorio sam sebi i drugima „ovo je poslednja sezona“. Pa je došla sledeća, pa još jedna... I tako nekoliko godina. Tokom svake od tih „poslednjih sezona“ sve više sam postajao produžena ruka trenera. Uvek sam imao odličan odnos sa saigračima, često možda i više prisan nego što je trebalo, bio i previše popustljiv, ali to je deo karaktera i nešto što ne može da se promeni preko noći. Tokom godina radio sam sa izuzetnim trenerima i mnogo naučio, pa sam poželeo sve to i da prenesem mlađima.

Praktično niste ni napravili pauzu između dva posla?

- Kad sam završio karijeru FSS je omogućio da određen broj igrača može odmah da pohađa B licencu. To sam iskoristio i krenu dalje...

Šta vam je porodica rekla na odluku da posle 23 godine svakodnevnih treninga, utakmica i putovanja nastavite istim životom?

- Supruga Tijana me bolje poznaje od mene samog i znala je šta sledi. Uz mene je zavolela fudbal, zna kakva je to strast, ali zna i šta fudbal meni znači. Da sam drugačije odlučio siguran sam da bi me Tijana posle mesec dana izbacila iz kuće i poslala na neku utakmicu.

Novi posao vam donosi više seoba nego što ste imali tokom igračke karijere? Kako to usklađujete?

- Tokom 23 godine igrao sam za Partizan i još četiri kluba. Za pet godina trenerske karijere Sumgajt mi je peti klub. Kad sam bio mlađi porodica je išla svuda zajedno. Sada su deca porasla, idu u škole, imaju svoje društvo i svoj život i ne „vucaraju“ se po svetu sa mnom. Tijana je „magnet“ koji drži porodicu na okupu, a ja koristim svaki slobodni trenutak da ga provedemo zajedno. Nije lako, ali takav je posao.

Da li je bilo trenutaka kad ste se pokajali što ste seli na trenersku klupu?

- Nijednom! U trenerskom poslu imaš sumnje, trenutke kad se zapitaš šta je trebalo uraditi drugačije, ali ne vredi plakati za prosutim mlekom, već ideš dalje. Sutra je nova utakmica.

Šta vam pomaže da prevaziđete trenutke krize?

- Iskrenost najbližih saradnika. U mom „štabu“ su Velja Kaplanović i Darko Obradović. Stariji su od mene, duže su u fudbalu i više znaju. Od obojice tražim da kažu ono što misle, da predlože šta bi trebalo da uradimo, da mi kažu ako misle da grešim. Nisam ja najpametniji. Moja je odluka, ali od saradnika tražim da mi kažu i ako misle da sam pogrešno odlučio.

Otkud takav liberalan stav?    

- Mislim o sebi da sam iskren i volim da su ljudi prema meni iskreni. Ne samo u poslu, uopšte u životu. Samo tako možemo da napredujemo. Niko se nije naučen rodio. Može meni da bude lepo dok me neko tapše po ramenima i govori „bravo, Saša“, ali od toga nema ništa ako nisu iskreni. Znam i ja kad je dobro, bolje da mi kažu gde sam pogrešio.

Da li ste lično tako iskreni i prema igračima?

- Moram. Fudbal se mnogo promenio. Više je utakmica, manje je treninga. Danas više vremena provodimo u analizama i razgovora sa igračima nego što stižemo da radimo određene stvari na treninzima. Pošto manje radimo, bolje da ne gubimo vreme zavaravanjem lažnim pohvalama.

Da li to znači da niste od onih trenera koji pred igračima imaju stav „ja sam to ovako radio“?

- Mislim da mogu više da im pomognem ako im prenesem iskustvo šta bi bilo dobro da urade, a šta ne bi trebalo da rade. Ako je neko sakupio dovoljno takvog iskustva, to sam ja. Nikad ne uzimam loptu da igračima pokažem šta umem. Moj stav je da je bolje da im objasnim kako da se postave u određenoj akciji, kako da „čitaju igru“... Ako je igrač sporiji ne sme da dozvoli da pri prijemu lopte protivnik bude blizu. Ako je igrač brz, a tehnički slabiji, trebalo bi da nauči kako da stvori prostor u koji može da utrči za loptom... Sve se dešava s razlogom, potrebno je naučiti kako da se situacija prepozna.

Da li uhvatite sebe da igračima ponavljate lekcije koje su vama neki treneri držali?

- Naravno!

Koje su to lekcije?

- Kad si igrač slušaš svakog trenera, ali retko obraćaš pažnju na smisao toga. Trener traži, ti radiš. Ni ja nisam ulazio u suštinu. Čika Miša Radaković je dugo godina bio pomoćni trener u Partizanu i uvek je imao pametne savete. Jedan od takvih bilo je upozorenje da ne možeš da se isto ponašaš na svakom delu terena. Kad sam bio igrač nisam ga razumeo. Nije mi bilo jasno zašto ne bih mogao da na centru i pored aut-linije igram isto. Kasnije sam shvatio da je mislio na to kako ću da se postavim na centru da dodam loptu napred ili kako da pored aut-linije sprečim protivnika da krene dalje u napad. Sad ja to pričam igračima i čekam da shvate.

Usvajaju li igrači savete i vašu, kako se to kaže, filozofiju fudbala?

- Šta je „filozofija fudbala“'? Svaki trener hoće da njegov tim pobeđuje, a da protivnik ne prelazi pola terena. Lepo je to, ali to mogu timovi kad ih posle uloženih milijardu evra naprave Pep Gvardiola ili Luis Enrike. Velika većina nas radi sa onim što zatekne i snalazi se. Tako i ja. Na jedan način smo pokušavali da igramo u Atromitosu dok smo se borili za opstanak, na drugi u Nižnji Novgorodu da kroz baraž ostanemo u ligi, na treći u CSKA iz Sofije s kojim smo se borili za titulu šampiona. Svaki klub ima određene ambicije i one određuju kakva će biti igra. CSKA je veliki klub i navijači traže pobede, ne žele da gledaju kako im se tim brani. Atromitosu je dovoljno da ne izgubi i ostane u ligi. Trener tome mora da se prilagodi i da pravi takvu „filozofiju“. Mogu ja da crtam na tabli i pričam igračima šta da rade, ali džaba sve ako nema ko to da uradi na terenu.

Kako vreme odmiče sve ste dalje od srpskog fudbala. Stigli ste do 3.000 udaljenog Sumgajta. Otkud tamo?

- Kad je uspostavljen kontakt predsednik kluba mi je predstavio svoju viziju za narednih nekoliko godina. Onda sam se malo raspitao kod naših ljudi. Voja Stanković je igrao u Azerbejdžanu deset godina, pitao sam još neke...  Posle onoga što sam čuo odlučio sam da prihvatim posao, ali na jednu sezonu. Na leto ćemo da vidimo šta smo uradili i da li bi trebalo da nastavimo zajedno.

Kakvi su za sada utisci?

- S moje strane, zadovoljavajući. Nadam se i sa strane uprave kluba. Tim koji je prošlu sezonu završio na četvrtom mestu od dna tabele sada je četvrti od vrha. Borimo se za mesto u Ligi konferencije. Nije loše na polovini sezone, videćemo šta nosi proleće.

Imate li plan za „dan posle“, ako ne dođe do dogovora o nastavku saradnje?

- U trenerskom poslu nema mnogo biranja. Ja sam svestan da je najbitnije da imam određeni kontinuitet, da ne pravim druge pauze. Svaki trener bi voleo da se bori za titule, ali kad nema toga važno je da se radi. Zato je i moj kofer uvek spreman.  U svakom klubu može nešto da nauči. Nije prijatno često menjati klubove, ali to je sudbina svakog ko se odluči na ovaj posao. Ja sam na to spreman, a drugačije i neće moći. Tijana me neće trpeti kod kuće bez fudbala - kroz obaveznu doskočicu završio je Saša Ilić.