Snaga ljubavi može sve

U tišini sirotišta, tamo gde su snovi često tiši od noći, počela je priča Anđele Branković. Ostavljena kao devojčica, bez sigurnog zagrljaja i obećanja da će sutra da bude lakše, naučila je da se bori pre nego što je naučila da sanja. S nepune dve godine dobila je ono najvažnije - porodicu. Usvajanjem je započelo njeno pravo detinjstvo, ispunjeno ljubavlju, sigurnošću i bezbrižnošću, onakvo kakvo oblikuje zdrave, snažne ljude.

Baš u takvu je porasla i ona, s pojasom svetske prvakinje Anđela je simbol neumorne borbe sa samom sobom. Udarci su joj precizni, ali najveći adut je um, sposobnost da misli, planira i ostane mirna pod pritiskom. U sportu u kojem granica između pobede i poraza traje koliko treptaj, pobeđuje karakterom, radom i jasnom željom da ide dalje nego što je iko očekivao.

Izvan ringa, Anđela je i jedna od najboljih studentkinja DIF-a, jednako posvećena znanju i sportu. Ruši stereotipe i dokazuje da vrhunski sport ne isključuje obrazovanje, niti emocije. Njena priča je o ambiciji, fokusu i gladi za napretkom - o devojci koja nije dozvolila da je početak definiše, već je sama ispisala put ka vrhu.

- Boks je moj život, ljubav, strast. Da se ne bavim boksom, sigurno bih bila u sportu, možda trener ili nešto slično. Ne bih mogla da sedim u kancelariji od devet do 17, to nikako ne ide uz moju ličnost i karakter. Eventualno ako bih se bavila nekim vidom predavanja o sportskoj nauci – rekla je kroz osmeh Anđela Branković, prvakinja sveta u kategoriji do 57 kilograma.

Ženski boks postao je sve vidljiviji u našoj zemlji?

- Zahvaljujući rezultatima, jer ruku na srce, u poslednje vreme ostvarujemo zaista vredne uspehe. Čak dosta veće nego muškarci, ali oni i dalje imaju veću medijsku pažnju. Recimo, MMA ima neverovatan marketing, pa kao da se preslikava na muški boks. Ja sam prva veliki navijač MMA sporta.

Da li biste se oprobali nekad u MMA?

- Sve više sam s momcima iz tog sporta, treniramo zajedno, pa ne mogu da kažem da nije primamljivo. Sigurno bih želela da naučim tehniku, a da li bih se oprobala u borbama - nisam baš sigurna.

Ženski boks je i dalje tabu tema u Srbiji?

- Mislim da jeste, jer i dalje svakodnevno dobijam pitanja što baš boks, to je grubo, pa, žensko... Međutim, zanimljivo je da oni i ne pomisle da treniram boks dok im ne kažem, tako da su to sve samo predrasude, ali me ne pogađa.

Zašto baš boks?

- Ni sama ne znam, trenirala sam odbojku i drugarica iz škole me pozvala na boks. Pre tačno deset godina ušla sam u salu.

Za svega deceniju, s pauzom od tri i po godine, stigli ste na krov sveta?

- Kasno sam počela, ali boks i ja smo se brzo zavoleli. Shvatila sam ekspresno da ne želim da moj rezultat zavisi od kolektiva, iako me boks naučio da rezultat jeste kolektivni.

Zašto je boks plemenita veština?

- Zato što ima svoja tri pravila – ne udaraj protivnika kad je na podu, ne udaraj rivala iza leđa i ne smemo da kršimo pravila sudija. Boks je borba dvoje ljudi koji imaju priliku da pokažu veštinu.

Koliko se razlikuje priprema individualnog sportiste pred meč?

- Dosta. Znam da sama ulazim u taj ring i da samo odlučujem o svojoj sudbini u tom trenutku. Ja sam slika svega onoga što je moj tim uradio zajedno. Što se tiče rituala, volim da se osamim, imam muzičku listu koju slušam, treneri to znaju pa mi dozvole da se samo sklonim sa strane s mislima. Bitan je, takođe, način na koji se oblačim, kad stavljam koji bandažer, rukavice, često čitam i molitvu.

Da li ste vernik?

- Trudim se da budem. Sva četiri posta volim da ispoštujem.

Koliko je teško uklopiti post s jakim treninzima?

- Meni nije problem. Postala sam prvak sveta u doba posta, poštovala sam sve, ali se i borila. Trudim se da unutrašnji mir uskladim s potrebama. Bila sam u fokusu, vrednosti koje naša vera pripoveda želim da istaknem u prvi plan.

Zašto ste napravili pauzu od tri i po godine?

- Donela sam odluku da ne želim više da se bavim boksom, bila sam potrošena, fizički i emotivno, to je sve posledica loših odluka koje sam donosila ishitreno, neiskusno, kao da sam bila u začaranom krugu iz kog nisam mogla da izađem. Na sve to se dogodila pandemija koronavirusa koja nas je blokirala i zaustavila. Za to vreme završila sam fakultet, sazrela u svakom pogledu, radila na sebi, tako da nije bilo loše na kraju.

Šta je onda razlog povratka u ring?

- Pozvao me selektor i prijatelj, Mirko Ždralo, donedavno i lični trener i postavio pitanje: „Da li si sigurna da za deset godina nećeš da se pitaš šta si mogla sve da napraviš?” To me navelo na novo razmišljanje i shvatila sam da boksu nisam dala ono što mogu i želim. I, dve godine kasnije osvojila sam titulu svetskog prvaka. Samo Bog i ja znamo koliko je tu rada, truda i odricanja bilo, satima sam vežbala u sali.

Koju pobedu biste izdvojili kao najdražu?

- Finale Svetskog prvenstva u Nišu, jer je donelo istorijsku medalju za Srbiju. Možda jer je jedina zlatna svetska ikada i mislim da taj meč neću nikad da zaboravim. Sad sam se fokusirala na Olimpijske igre i to mi je san, jer nisam uspela da se kvalifikujem na prošle, pa mi je to neostvarena želja.

Pored Olimpijskih igara, šta bi još mogao da bude izazov?

- Svako naredno takmičenje za mene je jedna nova stanica. Želim da pišem istoriju, ali moram da napomenem da pored moje zlatne medalje na Svetskom prvenstvu, Srbija je osvojila još pet bronzanih, što je neverovatan uspeh. Mogu da kažem slobodno: mi ćemo tek da ispišemo istoriju našeg boksa. Menjamo stvari na bolje.

Kad smo kod toga, promenili ste klub, grad, sad ste u Beogradu?

- I to je moja osma selidba za dve godine! Novi Sad je bio moja baza, grad, potom sam otišla u Zvornik i mogu da kažem da mi je suzio fokus, ušuškao me jer mi je sve bilo na dohvat ruke. Međutim, onda sam počela da se gušim, želela sam nešto veće i to je jedini razlog zašto sam promenila sredinu. Videla sam da tamo dostižem limit i ne mogu da probijem neke granice. Tad me pozvao prijatelj i trener Stefan Hubert, prepoznao je moju širinu i skrenuo mi pažnju da je vreme za promene. Brzo smo se dogovorili i eto me u Železniku. Prija mi promena, Beograd mi je dobar, veoma je brz i to mi trenutno odgovara.

Vaša životna priča je specifična, gotovo filmska?

- Nesvakidašnja, svakako. Odmah po rođenju majka me je ostavila, baš u porodilištu, bez roditelja i staratelja... Tad se javila jedna žena iz Rume koja je vodila računa o deci bez roditeljskog staranja. Bilo je mnogo dece različitog uzrasta, bila sam beba i ne sećam se tog perioda. Moji roditelji nisu mogli da imaju dece, pa su se odlučili da usvoje, otišli su u dom i izabrali mene, što bi rekao moj otac – dajte nam ovu nasjlinaviju i najprljaviju – kroz smeh priča Anđela.

Svetska prvakinja je, potom, nastavila:

- Usvojili su me desetak dana pred moj drugi rođendan, jer je takva procedura. Oni su najdivniji roditelji, trudili su se da imam sve, ništa mi nije nedostajalo, živeli su za mene. Imala sam najbolji mogući život, pružili su mi sve i maksimalno sam im zahvalna.

Kad ste saznali da ste usvojeni?

- Bila sam mala, imala svega četiri i po godine, ali moja majka je odlučila da mi kaže na vreme, nije želela da imamo tajni, već da me suoči sa svim činjenicama. Naravno, ona je sve to spustila na nivo deteta koje bi moglo da razume, pa da kasnije kroz život sve razvijamo i otkrivamo stvari koje bi me zanimale. Nije želela da krije ništa od mene, nije želela da saznam negde drugo bilo šta, tako da možda zato meni ta priča i nije toliko emotivna. Ponekad sam se zapitala zašto su me ostavili na rođenju, pa sam želela da saznam neke stvari, ali nisam, naučila sam da treba da pustim sve, pa će život sam da mi nanese situacije kako treba i u momentu kad budem spremna.

I, da li se desila neka situacija?

- Ništa konkretno, ali recimo nedavno sam sasvim slučajno saznala ime majke. Išla sam prošle godine da izvadim izvod iz matične knjige rođenih i do tada je uvek bilo ime mog Zorana, oca. Međutim, videla sam da je neko drugo, duže ime zapisano, malo sam se zbunila, ali onda sam shvatila da je to, zapravo, ime moje majke. Znam da imam i rođenog brata, koliko imam informaciju on živi s njom, dok je mene morala tri puta da se odrekne, kao i svog starateljstva i roditeljstva, uopšte prava na mene, da bi mi moji roditelji mogli da budu kasnije zavedeni kao pravi.

Na kraju, Anđela Branković je istakla:

- Pored svega, imala sam i imam veoma lep život, roditelje koji me vole, koje obožavam i poštujem. Nastaviću da uživam u životu i čekam šta mi je Bog sve spremio u budućnosti – zaključila je svetska šampionka.