Daleko i od mašte

U godini u kojoj je kontinentalni fudbal obeležilo Prvevenstvo Evrope za fudbalerke, godinu u Srbiji je 2025. je pozlatila Lidija Stojkanović. Fudbalski savez Srbije je selektorku ženske reprezentacije proglasio najboljim trenerom u protekloj godini. Priznanje je zaslužila plasmanom Srbije u A diviziju, rezultatom koji je istu nagradu 2022. doneo Zlatnu loptu Draganu Stojkoviću, tadašnjem selektoru muške reprezentacije.

- Ne bih da delujem lažno skromno, ali zaista nisam očekivala. Mediji su nekoliko dana nagoveštavali da ću dobiti Zlatnu loptu, ali nisam smela da verujem da će tako i biti. Ipak je napravljen presedan - rekla je Lidija Stojkanović na početku novogodišnjeg intervjua za Sportski žurnal.

Gde je sada Zlatna lopta?

- Na najlepšem mestu kod kuće. Neki od narednih dana odneću je u Opštinu Bajina Bašta da je pokažem tamo odakle sam počela ovaj put. Javili su mi da planiraju da organiziju neki prijem u moje ime, pa želim da im pokažem nagradu. Posle je vraćam kući, gde ćemo da napravimo posebno mesto da stoji i da me podseća da moram da nastavim da radim kako bi u sledećim godinama rezultati bili bolji nego u prethodnim godinama.

Visok ste nivo postavili, peto mesto na Prvenstvu Evrope za omladinke u 2024, plasman u A diviziju sa A selekcijom. Šta je sledeće?

- Sledeći su ostanak u A diviziji i plasman na Prvenstvo sveta 2027. u Brazilu. Biće mnogo teško, ali mogu da maštam o tome i da zajedno sa saradnicima u stručnom štabu i izuzetnom grupom fudbalerki ostvarimo planove o kojima moja generacija dok smo igrale fudbal nije mogla ni da zamišlja ni u najluđim snovima.

O čemu ste sanjali u tim, igrački, danima?

- Samo o tome da igram fudbal i završim medicinsku školu. U to vreme nije bilo mnogo mogućnosti da se prave planovi o fudbalskoj karijeri. Reprezentacija je igrala samo zvanične utakmice, klubovi su igrali domaće takmičenje i sve što je bilo preko granice bilo je veoma daleko. Nismo ni mogle da zamislimo šta je tamo.

Zašto, onda, fudbal?

- Odrastajući u Bajinoj Bašti trenirala sam rukomet i karate, ali nisam propuštala ni prilike da igram fudbal sa dečacima. Imala sam sreću da je trener Nikola Mijatović Rus uz pomoć nekoliko privrednika napravio ŽFK Maksimu. Sa 14 godina sam igrala za prvi tim, a na utakmice je dolazilo i po pet hiljada gledalaca. Bile smo druge u ligi SR Jugoslavije, a ja sam shvatila koliko volim da igram fudbal. Kad sam upisala srednju medicinsku školu u Valjevu naišla sam na problem, jer tamo nije bilo ženskog fudbalskog kluba, pa sam jedva čekala vikend da dođem kući i bez treninga igram za Maksimu.

Škola vas nije usmerila ka medicini?

- Zbog fudbala sam malo „kružila“, jer sam prešla u „Novi Beograd“. Taj klub danas ne postoji, a bili smo u konkurenciji Mašinca i Sloge vicešampioni. Tako sam igrajući fudbal završila i srednju školu, ali moja želja bila je da jednog dana, postanem nastavnica fizičkog. Zato sam prešla u Olimpik iz Novog Sada i tamo upisala DIF. Sve je išlo po planu, igrala sam fudbal i školovala se. Imala sam u to vreme poziv da pređem u Napredak iz Kruševca, ali sam zbog školovanja ostala u Novom Sadu i završila fakultet.

Kako ste sa DIF-a stigli do UEFA licence?

- U vreme kad sam igrala za islandski Vikingur tamošnji fudbal je bio poluprofesionalan. Pre podne smo trenirali, popodne se išlo na posao. Klub mi je ponudio da radim sa juniorkama, sa devojčicama od 12-13 godina. Tako sam, što se kaže, uplovila u trenerske vode dok sam još aktivno igrala, ali i počela da ostvarujem želju da budem učiteljica, nastavnica, samo što se u fudbalu to zove trener.

Šta vas je zadržalo na tom poslu?

- Dok sam 2008. igrala na Islandu poslala sam FSS prijavu za B licencu, međutim, nisam „upala“ jer u to vreme kod nas nije bilo predviđeno da žene pohađaju taj kurs. Uradila sam isto na Islandu i tamo sam primljena. Na Islandu, kao u svim skandinavskim zemaljama u to vreme, više nego bilo gde u Evropi, žene su bile prisutne u fudbalu potpuno ravnopravno, čak je ženski fudbal bio popularniji od muškog, pa nije bilo ništa čudno što sam i ja polagala za B licencu. Morala sam i jezik da naučim, jer mi je trener zapretio da više neće sa mnom da priča na engleskom.

I pored toga ste niste zadržali na Islandu. Da li je bilo previše hladno?

- Na Islandu je bilo dobro, ali kad je 2011. ponovo stigao poziv iz Napretka morala sam da donesem odluku da li da nastavim da igram još dve godine ili da završim karijeru i počnem novu u Kruševcu. Izabrala sam povratak, a da nisam ni slutila koliko je to bio dobar potez.

Šta se toliko dobro dogodilo u Kruševcu?

- Dok sam radila u Napretku dobila sam od Milana Rastavca i Gorana Sretenovića poziv da im se pridružim u stručnom štabu kadetske i omladinske reprezentacije. Bio je to najlepši period moje dotadašnje karijere. Za dve godine rada mnogo sam naučila. Sjajno smo sarađivali, imala sam veliku podršku i to mi je pomoglo da 2014. budem primljena na A licencu. To je dalje išlo ka PROFI licenci i eto me danas ovde.

„Danas ovde“ sa Zlatnom loptom u rukama...

- Savršeno sam svesna da nagradu ne bih dobila bez ogromne pomoći i nesebične posvećenosti svih članova stručnog štaba reprezentacije, podržke potpredsednice FSS Sandre Sremčević i predsednika komisije za ženski fudbal Bojana Pavićevića, truda velikog broja trenera da pripreme nove generacije igračica i velike grupe iskusnijih reprezentativki koje su na terenu uradile ono o čemu smo se dogovarale u svlačionici. To je veliki broj vrednih ljudi kojima pripada Zlatna lopta i ja sam im neizmerno zahvalna na svemu što rade. Zlatna lopta mi je veliki motiv da nastavim da radim. Nadam se da ću im se odužiti rezultatima koji će još jače osvetliti njihove napore da ženski fudbal u Srbiji još više napreduje i da neke stvari postanu pravilo, a ne izuzetak - rekla je Lidija Stojkanović, selektorka ženske reprezentacije Srbije, dobitnica Zlatne lopte FSS.