FELjTON: Bilo jednom u Buenos Ajresu (1. i 2. deo)

FUDBALSKA RAZGLEDNICA IZ ARGENTINE – 1. DEO

Sigurno ste makar jednom u životu negde pročitali ili čuli onu mnogo puta ponavljanu frazu da je fudbal „najvažnija sporedna stvar na svetu“. Ta čuvena kovanica, koja se često pripisuje legendarnom italijanskom treneru Arigu Sakiju, čoveku kom je beogradska magla u crveno-beloj novembarskoj noći 1988. godine obilato pomogla da kasnije sa dva uzastopna „ušata“ srebrna pehara ovenča jedan od najboljih timova Milana u njegovoj istoriji, danas je zadobila kultni status i često se upotrebljava na svim meridijanima ne bi li se dočarala moć fudbala i njegov značaj za čovečanstvo u celini.

Međutim, postoji jedna zemlja „na kraju sveta“ u kojoj ovo univerzalno načelo ne važi, ali ne zbog toga što Saki nije bio u pravu, već što ono ne može dovoljno jasno i precizno da opiše šta fudbal znači za sve njene stanovnike. U toj zemlji Južne Amerike, osmoj po veličini na planeti i drugoj na kontinentu, a prvoj i neprikosnovenoj po navijačkoj strasti, fudbal je način života i svojevrsna religija, nedokučiva drugim zemljama i narodima. Možda je najpribližnije istini reći da fudbal u Argentini i za Argentince nije sporedna, već „najvažnija stvar na svetu“, ako ne i da je „važniji od pitanja života i smrti“, baš kako je svoj doživljaj planetarno najpopularnijeg sporta jednom prilikom opisao Bil Šenkli, čovek koji je stvorio temelje Liverpula kao velikog kluba.

U ovoj zemlji nestabilne ekonomije, sa mnoštvom društvenih podela i hiljadu kontrasta, fudbal deluje kao lek, kao jedan od retkih integrišućih faktora koji okuplja sve ljude bez obzira na njihove mnogobrojne razlike. Fudbal predstavlja nepresušni izvor nacionalnog ponosa za Gaučose, jer su u njemu pokazali i dokazali da mogu biti najbolji na svetu. Zbog toga je nacionalna fudbalska selekcija (La Selección) oduvek bila poštovana i obožavana do te mere da je to ponekad teško racionalno objasniti.

KATARSKA RAPSODIJA

Ne mora se ići mnogo daleko u prošlost da bi se našla potvrda ovih reči – dovoljno je vratiti se nazad u 2022. godinu. Tada je u Kataru održano 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje se prvi put u gotovo vekovnoj istoriji takmičenja, zbog velikih letnjih vrućina na Arabijskom poluostrvu, odigralo tokom zimskih meseci, u novembru i decembru, i bio je poslednji turnir u formatu sa 32 reprezentacije.

Tokom nepunih mesec dana takmičenja, na ulicama i stadionima u Dohi, Lusailu, Al Rajanu i drugim mestima u Kataru, nakon arapskog i engleskog, najviše se mogao čuti španski jezik, i to u svojoj južnoameričkoj formi, najviše zahvaljujući onima kojima je fudbal „sve i svja“ – Argentincima. Mnogi od njih su prevalili 14.000 kilometara od kuće i proveli 19 sati u letu ne bi li bodrili svoju reprezentaciju, a neki su se u ovu fudbalsku avanturu upustili i na biciklima, vozeći čak šest meseci da bi od Kejptauna u Južnoj Africi stigli do Dohe uoči početka Svetskog prvenstva. Argentinci su, uprkos svim geografskim, ekonomskim i finansijskim preprekama, praktično „okupirali“ Katar i svojim upečatljivim plavo-belim koloritom, bubnjevima, trubama i pesmom koja nije prestajala doneli potpuno novu dimenziju života i shvatanja fudbala u dalekom, ali bogatom pustinjskom emiratu.

Njihov banderazo, čuveno masovno okupljanje na glavnoj lokaciji u gradu u kom igra njihov tim, odnosno reprezentacija, dan ili dva pre meča, uz glasno pevanje, skandiranje i mahanje zastavama, postao je zaštitni znak čitavog turnira, dok je sada već kultna reprezentativna navijačka himna Muchachos, ahora nos volvimos a ilusionar opčinila fudbalsku planetu. Upravo su euforični, „zarazni“ ritam i tekst pesme pune patriotskog naboja, u kojoj su povezani Mesi, Maradona i rat za Malvine 1982. godine, sve vreme držali živom nadu među Argentincima širom sveta da će Belo-plavi (La Albiceleste), nakon 36 godina i osam Svetskih prvenstava, konačno vratiti „Zlatnu boginju“ kući.

Nošena frenetičnim navijanjem, koje je po decibelima često podsećalo na užarenu atmosferu na stadionima širom Buenos Ajresa, Argentina je u tome na kraju uspela. Uz podršku više od 50.000 egzaltiranih navijača (los hinchas) na krcatom stadionu u Lusailu, Argentina je u predvečerje Svetog Nikole, u verovatno najboljoj utakmici svih vremena, nakon izvođenja jedanaesteraca i velike drame, pobedila Francusku i tako došla do treće titule šampiona sveta (nakon 1978. i 1986. godine), popularne La Tercera.

Onog trenutka kada je Gonzalo Montijel pobedonosnim pogotkom sa „bele tačke“ prišio treću zvezdicu iznad grba Fudbalskog saveza Argentine, megatoni koktela radosti, sreće, uzbuđenja, euforije i nacionalnog ponosa eksplodirali su širom zemlje sa epicentrom u Buenos Ajresu. Kada se iz usta fudbalskom magijom opčinjenih argentinskih komentatora prolomio emotivni usklik da je Argentina postala šampion sveta i kada je britanski sportski komentator Piter Druri u poetičnom zanosu posvetio odu Mesiju kao najvećem svih vremena, rekavši da se „rukovao sa Rajem“, megalopolis na ušću La Plate u Atlantski okean zatresao se iz temelja, kao nikada pre u svojoj burnoj istoriji.

Sa dugo iščekivanom Zlatnom boginjom u rukama, tim svojevrsnim atestom fudbalske i sportske besmrtnosti, Mesi je sa svojim timom stigao u domovinu, gde im je priređena epohalna fešta, kakvu Buenos Ajres i svet ne pamte. Nestvarnih četiri do pet miliona ljudi izašlo je na ulice grada kod čuvenog Obeliska 20. decembra kako bi pozdravilo svoje šampione, a taj dan je proglašen i državnim praznikom kako bi Argentinci mogli da dožive možda i najveću kolektivnu katarzu u 21. veku. Ljudi su se našli na mestima na kojima je to teško zamisliti, skakali su čak i sa mosta u otvoreni autobus sa igračima koji su na kraju, iz bezbednosnih razloga, morali da budu evakuisani helikopterima. Bila je to fanatična fudbalska groznica, nezabeležena u sportskim almanasima, čiji su kadrovi zapanjili planetu.

PRETVARANjE SNA U JAVU

Posmatrajući sve te istorijske scene sa velike udaljenosti i diveći se čudesnoj snazi fudbala u ovoj zemlji, u meni se javila neutaživa želja da posetim Buenos Ajres, pogledam utakmice omiljenog River Plejta i drugih klubova, posetim njihove mitske stadione i probam da doživim makar delić te čuvene južnoameričke atmosfere.

Želeo sam da budem lično svedok unikatne fudbalske priče kakva postoji samo u Argentini i nigde više, da istražim fenomen fudbala u ovoj zemlji, upoznam njenu istoriju, društvenu i navijačku kulturu i tako sebi ispunim davnašnju želju da posetim Južnu Ameriku. Na tom talasu euforije da moj san može da se pretvori u javu, počeo sam da štedim za ovaj daleki i nimalo jeftin put i strpljivo čekam trenutak kada ću se ukrcati na prekookeanski let.

Kada je Južnoamerička fudbalska konfederacija (Konmebol) u februaru 2024. godine odlučila da Buenos Ajres bude domaćin finalne utakmice Kopa libertadores u novembru, znao sam da je to prilika koju ne smem da propustim. Iako u tom trenutku nije bilo odlučeno kada tačno i na kom stadionu će se igrati finale, bilo je očekivano da to bude dom River Plejta, slavni Monumental, pa je moja želja da odem u Argentinu odjednom postala još veća, jer se stvorila mogućnost da lično prisustvujem velikom spektaklu.

Dodatan motiv davao mi je River svojim uspešnim savladavanjem prepreka na putu do finala i pomislio sam da Marselo Galjardo, popularni Munjeko (El Muñeco, što znači „Lutak“, nadimak koji je stekao u igračkim danima kada se pojavio u prvom timu Rivera) neće propustiti priliku da odvede Milionere (El Millonario) do same završnice koja bi se eventualno igrala na njihovom stadionu. U glavi sam već oživeo sećanja na decembar 2022. godine. Zamislio sam u kakvom stanju euforije bi Buenos Ajres dočekao tu utakmicu, kakvu navijačku strast bi takav razvoj scenarija raspalio i u tom trenutku sam odlučio da budem deo tog spektakla – ili na stadionu, ako uspem da dođem do ulaznice, ili van njega. Uopšte nije bilo važno gde bih bio – bitno je samo da budem u epicentru dešavanja i sve to vidim svojim očima.

U narednom delu sledi priča o planu puta i dolasku u Buenos Ajres.

FUDBALSKA RAZGLEDNICA IZ ARGENTINE – 2. DEO

Kao veliki simpatizer River Plejta i poštovalac fudbalskog i navijačkog nasleđa Argentine, želeo sam, pre svega, da odem na čuveni Monumental, pogledam jednu utakmicu Milionera i uživam u spektakularnoj atmosferi. Sve što se desi preko toga bilo bi bonus.

Krajem aprila sam kupio avionske karte i rezervisao smeštaj od 21. novembra do 1. decembra, budući da se tada u medijima spekulisalo da će se finale igrati 30. novembra. Paralelno sa tim sam, putem jedne specijalizovane platforme za pružanje autentičnog fudbalskog iskustva u gradovima širom sveta, kupio ulaznicu za utakmicu River Plejt – San Lorenco u okviru Prve lige, zakazanu u tom trenutku za 24. novembar na Monumentalu, što će reći šest dana pre planiranog datuma finala.

Ulaznice za utakmice Milionera je, inače, gotovo nemoguće naći u slobodnoj prodaji zbog rasprodatih sezonskih ulaznica koje mogu da kupe samo registrovani članovi kluba. Njih u ovom trenutku, prema zvaničnim podacima, ima više od 350.000, dok je kapacitet Monumentala 85.018, tako da je jasno da publiku na tribinama uglavnom čine članovi kluba. Ako se pojedinačne ulaznice pojave na zvaničnom veb-sajtu, one se prodaju isključivo članovima kluba ili članovima zajednice „Somos River“ koja okuplja na hiljade navijača registrovanih pri klubu kako bi mogli da pristupe tim retkim dostupnim ulaznicama za malobrojne utakmice. Znajući sve ovo, nisam želeo da rizikujem da ostanem bez karte, pa sam je zato kupio unapred preko pouzdane specijalizovane platforme.

U cenu ulaznice od 200 evra je ulazila i usluga lokalnog vodiča, navijača ili člana kluba, koji je dužan da obezbedi ulaznice klijentima i da svoju grupu ljudi organizovano uvede na stadion i izvede sa njega po završetku utakmice. Naravno, u sve ovo ulazi druženje uz piće pre utakmice i razgovor o navijačkoj kulturi i istorijatu kluba koji gledate. Kako sam se u Argentinu zaputio sam, ova usluga je bila tačno ono što mi je bilo potrebno – dobio sam garanciju da ću pogledati utakmicu, a pritom ću moći da upoznam i lokalce i zaljubljenike u fudbal sa svih meridijana.

RIVEROV PAD

Međutim, kako se moj odlazak u Argentinu primicao, tako se prvobitni plan zakomplikovao. Početkom oktobra, Konmebol je definitivno potvrdio nagađanja javnosti da će se finale Kopa libertadores odigrati 30. novembra na stadionu River Plejta, a prema pravilima Južnoameričke fudbalske konfederacije, organizatora prestižnog takmičenja, klub domaćin finala je u obavezi da svoj stadion stavi na raspolaganje najmanje 10 dana pre odigravanja finalne utakmice radi priprema. To je automatski značilo da utakmica između Rivera i San Lorenca, zakazana šest dana pre finala, mora da se odloži za neki drugi termin. Na kraju je odlučeno da to bude 4. decembar, nakon čega sam shvatio da ipak neću biti u mogućnosti da gledam River uživo, budući da mi je povratni let za Srbiju bio zakazan za 1. decembar.

Zbog ovakvog razvoja situacije, od predstavnika pomenute platforme za organizaciju odlazaka na fudbalske utakmice dobio sam ponudu da mi za svotu novca koju sam dao za River – San Lorenco oni obezbede povoljnije ulaznice za druge utakmice koje će se igrati za vreme mog boravka u Buenos Ajresu. Pošto sam morao da odustanem od gledanja kluba zbog kog sam i otišao u Argentinu, odlučio sam da pogledam jedine dve utakmice koje su tada bile u ponudi: Urakan – Boka juniors 24. novembra i Argentinos juniors – Barakas sentral 25. novembra. Cena za jednu utakmicu Rivera odgovarala je ceni za dve utakmice drugih klubova što dovoljno svedoči o snazi, značaju, prestižu i renomeu Rivera, kog pristalice ne bez razloga nazivaju El Más Grande (najvećim klubom u Argentini).

U tom trenutku, River je došao do „predvorja Raja“, do polufinala Kopa libertadores, u kom je za protivnika imao Atletiko Mineiro. U prvoj utakmici u Belo Orizonteu, popularni Petlovi (Galo) ubedljivo su pobedili River rezultatom 3:0, dok je u revanšu sedam dana kasnije u Buenos Ajresu, u zapaljivo euforičnoj atmosferi na Monumentalu, kakva se retko viđa, rezultat bio za Milionere razočaravajućih 0:0. Poslednjim sudijskim zviždukom na toj utakmici raspršene su sve nade da bi River Plejt do petog trofeja Kopa libertadores mogao da dođe na svom stadionu i pred svojim navijačima. Samim tim su se ugasile i moje nade da ću biti svedok još jedne senzacionalne fudbalske fešte na ulicama Buenos Ajresa, u režiji navijača River Plejta.

PUT U ARGENTINU

Sa dvema fudbalskim kartama na mejlu, jednom avionskom u džepu i pasošem u rukama, na let iz Beograda za Buenos Ajres, preko Istanbula, krenuo sam na Aranđelovdan, 21. novembra, malo iza ponoći. Nakon gotovo 26 sati putovanja (sa presedanjem u Turskoj i kraćim zadržavanjem u Sao Paulu u Brazilu radi ukrcavanja putnika), na međunarodni aerodrom Ezeiza sleteo sam u kasnim večernjim časovima istog dana (po lokalnom vremenu).

Odmah po sletanju i obavljanju standardne pasoške procedure, sačekao me je unapred dogovoreni prevoz do smeštaja u bližem okruženju Monumentala. Kako sam ušao u taksi, tako je automatski otpočeo spontani razgovor sa ljubaznim vozačem na engleskom jeziku o, pogađate, fudbalu! Kada je čuo da dolazim iz daleke Srbije, ushićeno je, kao iz topa, ispalio samo jednu reč sa španskim akcentom – KusturiKa – i sve mi je odmah bilo jasno. Najpre sam dobio još jednu potvrdu da svi zaista živimo u jednom velikom globalnom selu, a zatim shvatio da Argentinci i dalje jako cene to što je naš proslavljeni režiser Emir Kusturica 2008. godine snimio dokumentarni film o svojevrsnom božanstvu Argentine – Dijegu Armandu Maradoni.

Govoreći u superlativima o ovoj ikoni Globalnog juga i po Argentincima najvećem fudbaleru svih vremena, vozač je kao asocijaciju na Srbiju naveo najboljeg tenisera svih vremena, našu legendu Novaka Đokovića, i zajedno smo oživeli za mene lepa, a za njega ne baš toliko lepa sećanja o čuvenom okršaju Srbije (ondašnje Jugoslavije) i Argentine u finalu Svetskog prvenstva u košarci u Indijanapolisu (SAD) 2002. godine.

Projezdili smo kroz grad i pored Riverovog sportskog kompleksa na granici naselja Belgrano (Belgrano) i Nunjez (Núñez) i to sve uz ritmove nezvanične himne Buenos Ajresa – vanvremenskog hita grupe Soda stereo iz 1988. godine En la Ciudad de la Furia – koju je vozač, pozitivno iznenađen što je znam, pustio na moju molbu. Čitav taj ulazak u magični grad pod noćnim svetlima bio je baš onakav kakav sam zamišljao u snovima i na javi danima pred put. Buenos Ajres me je dočekao raširenih ruku, toplim kasnim prolećem i opojnim mirisom živopisnih jakarandi. Znao sam da me čeka jedna neponovljiva fudbalska avantura i s nestrpljenjem sam čekao da ona počne.

SUTRA: Priča o utakmici Urakan – Boka juniors.