Badnjak za zdravlje i radost

Prva nedelja u Novoj godini, sneg veje, liturgija u crkvi Ognjene Marije u Lazarevu, mestu kod Zrenjanina, naseljenog kolonizacijom posle Drugog svetskog rata stanovnicima iz BiH, sa Romanije, okoline Višegrada, Maglaja, Mrkonjića...

Kao nekad preci, danas njihovi naslednici u banatskoj ravnici posećuju božiji hram, poštuju vekovne običaje, slave Božić, krsne slave... Hram kod vrednih Lazarevljana, jedan od najviših pravoslavnih u Vojvodini, pri završetku je i uveliko se koristi.

Dušan Furtula, kapiten Zadrugara, koji je za meštane više od fudbalskog kluba, po završetku liturgije, na izlazu se okrenuo prema vratima, prekrstio i, uz čaj, na mestu gde se okupljaju klupske pristalice, započeta je božićna priča.

- Često idem u crkvu, ne činim to samo kad je nedeljna liturgija – kaže Furtula. – Pred utakmicu obavezno sam u hramu, dođe i siagrač Uroš Mršević, često i trener Vladimir Grbušić, članovi rukovodstva Dule i Miloš Marinković... Lakše mi je na utakmici, kad se pomolim, kao da sam skinuo teret s leđa. Jednostavno, mnogo mi prija.

Rođen je 1993. godine, odlično se seća dečačkih dana i božićnih proslava.

- Gotovo svaki kvart u Lazarevu, palio je badnjak na jednom mestu, vatra je bila velika, kuvala se riblja čorba, pevalo, a pred ponoć iz čitavog sela sjatili bi se ispred crkve. Danas smo sve sveli na okupljanje ispred hrama i predivno je, deca, mladi i stariji na jednom mestu i sa zajedničkom željom. Badnjak za zdravlje i radost, za zajedništvo i ljubav, za dragi nam Božić.

Kroz osmeh nastvalja o običajima u Lazarevu.

- U ponoć, kad zakoračimo u božićni dan, sledi vatromet i stižu prvi kurinđaši i gotovo da je celo selo u „akciji“. Sledi odlazak u crkvu, radosno je i veselo. Božićni ručak uvek je u krugu porodice, ovo je veliki praznik i porodična svetkovina i nema ničeg lepšeg  od topline i porodične ljubavi, kad osmesi obasjaju trpezu.

Već je naoštrio sekirče za badnjak.

- Idem pre zore, sa drugarima i svako za sebe seče badnjak, najveći nosimo pred crkvu, gde i ostali meštani. Sečem dva, jedan za mamu Branku, drugi za moj dom, ovo su mi najlepši dani na početku godine. Upražnjavam svaki post, od prvog do poslednjeg dana i prijatno se osećam.

Na pitanje da li se, prilikom želja za ovu godinu, setio fudbala i Zadrugara, bio je jasan:

- Zadrugar je institucija, ne samo fudbalska i u ovom delu banatske ravnice nema kluba ovakve tradicije. Moja rodna kuća je u komšiluku doma Nenada Bjekovića, za starije i nas mlađe najveća je ikona, u ulici Danila Đokića poniklo je mnogo asova i svi su, pre drugih klubova, nosili dres Zadrugara. Svi meštani klubu žele dobro, a sad se navija da opstanemo na vojvođanskom „Istoku” i uveren sam da ćemo se izboriti. Trka je duga, bolji smo od nekih ekipa ispred nas, ali jesenas nas nije htelo, sreća je okrenula leđa. Bićemo jači u nastavku, uz napomenu, da posle zrenjaninskog Radničkog, imamo najmlađi tim u prvenstvu.

Nije imao punih jedaest godina kad je počeo da trenira u plavo – beloj opremi.

- Pokojni otac Milanko dobro je igrao košarku, kao i stričevi Slavko i Mika, a ja sam se opredelio za fudbal i nisam se pokajao. Trener je bio, kao i danas, Vlado Grbušić i iz tadašnje generacije pola nas je bilo u ekipi koja se, pre 18 meseci, posle dugog čekanja, vratila u Područnu ligu Zrenjanin, pa za sezonu i na vojvođanski „Istok”. Među njima bio sam najstariji.

Na početku karijere igrao je na poziciji desnog krila, bio je brz za odbrane i kad je postignut istorijski uspeh i plasman u Srpsku ligu, povukao je ručnu.

- Za prvi tim debitovao sam 2009. godine, sa 16 leta bio ubedljivo najmlađi u timu. Trener je bio Jovo Simanić i tad smo osvojili prvo mesto u području i plasirali se u Vojvođansku ligu. Bio sam bonus, imao podršku od starijih i iskusnijih saigrača i na ubeljiv način osvojili smo tron i postali članovi srpskoligaške „Vojvodine”. Dani koji se ne zaboravljaju obogatili su klupsku istoriju. Prošao sma kompletne letnje pripreme i kad sam shvatio da su obaveze kod trećeligaša neuporedivo veće,  opredelio sam se za školu.

Završio je Rudarski fakultet, odsek nafta, zaposlio u Naftagasu, što bi njegovi zemljaci rekli „prava osoba za sve”. Druželjubiv je, odan prijatelj i lider u timu.

- Nisam mogao bez fudbala. Kad se Zadrugar spustio niže, kad su obaveze oko trenažnog procesa postale manje, vratio sam se u klub kod trenera Danila Bjelice. Bilo je dobro, imali smo snažan tim.

Dve sezone bio je izvan Zadrugara i za to vreme, promenio četiri kluba.

- Hteo sam da se otisnem u druge sredine, da vidim kako izgleda kad ne igraš za svoje mesto, po pola godine proveo sam u ŽFK Banatu, Radničkom iz Jaše Tomić, gde sam bio prvi igrač sa strane sa kapitenskom trakom, Bašaidui OFK Stajićevu, a kad sam video da ne ide, da srce drugačije lupa, vratio sam se kući, u Zadrugar.

Posle pogleda u daljinu, nastavio je monolog:

- Vratio sam se 2020. da pomognem, klub se našao pred kolapsom, tavorili su u „A“ ligi, bez tima, očajno vođeni i kad smo se organizovali, formirali ekipu, za tri godine smo prošli tri ranga. Zadrugar je više od ljubavi, treba videti pristalice i njihovu podršku, raduju se i tuguju s nama.

Elokventan, brzih misli, ljubazno je odbio nekoliko poziva, poruke nije ni čitao dok se razgovor nije završio.

- Evo, pitaju kad krećemo po badnjak...