Francuski poljubac sa loptom

U Premijer ligi Francuske igraju Norvežanka Ada Hegeberg, najbolja evropska golgeterka svih vremena i prva dobitnica Zlatne lopte Frans fudbala među ženama, Tarsijana, posle Marte najbolja Brazilka, Engleskinja Meri Erps, najbolji golman svih vremena u ženskom fudbalu... Spisak zvezda je dugačak, a na njemu je i Srpkinja. Od jula članica Sent Etjena je Aleksandra Gajić, najperspektivnija srpska fudbalerka u izboru FSS.

- Iznenadila sam se kad su mi javili da sam dobila nagradu FSS - priča 19-godišnjakinja glasom koji odaje da nije navikla na pažnju kojom je iznenada okružena: - Nisam očekivala, jer znam da ima dosta mojih vršnjakinja koje su mogle biti na mom mestu na svečanosti u Kući fudbala.

Nagrada je u vašim rukama. Šta dalje?

- Nema druge nego Zlatna lopta - odgovara uz glasan smeh koji razbija stidljivost i ukazuje da je svesna trenutka: - Nagrada FSS mi daje motiv da nastavim da radim još više i bolje, a istovremeno je i obaveza da je opravdam u narednim godinama.

Kakav je bio put do nagrade FSS?

- Interesantan...

Zanimljivo, niste rekli „naporan“...

- Ne mogu da kažem da je bilo naporno. Volim fudbal, igram srcem, i nikad nisam zažalila zbog propuštenih rođendana ili izlazaka sa društvom, a bilo je toga mnogo i često. Sve to sam nadoknadila na treninzima i utakmicama. Najlepše se osećam na terenu, a zahvaljujući fudbalu putovala sam u mnoge zemlje, upoznala mnogo ljudi...

Kako ste počeli?

- U selu igrajući sa braćom. Kad sam malo porasla postala sam član Respekta iz Loznice, ali pošto nije bilo ženskih timova na turnirima smo igrali sa dečacima. 

Očigledo su vas braća dobro pripremila za takve utakmice...

- Nisam imala s tim problem. Čak mi je i dosta pomoglo. Prošlo je vreme predrasuda o ženskom fudbalu, pa me ni dečaci nisu gledali kao drugačiju od njih. Nisu me ni štedeli, a kad se igralo grubo ja sam vraćala istom merom. To me je očvrslo.

Kako je put od Loznice vodio do Subotice i Spartaka.

- Na nekom turniru Minimaksi lige video me je nekadašnji golman Bojan Jorgačević i preporučio selektoru Dragiši Zečeviću da me pozove na okupljanje selekcija regiona. Ubrzo je stigao poziv Spartaka u kome sam provela tri godine, pa onda godina u TSC... A, koliko juče sam igrala fudbal sa braćom u Kozjaku.

I sa 19 godina preselili se u Francusku...

- Nije mi teško palo. Zbog fudbala sam se osamostalila sa 15 godina. Kad sam se preselila u Bačku Topolu zbog prelaska u TSC to mi je već delovalo kao nešto normalno što ću raditi dobar deo života.

Kakvi su utisci u prvih šest meseci u Sent Etjenu.

- Lep grad i veliki klub ogromne, bogate istorije. U Sent Etjenu se samo o fudbalu govori, svi podržavaju klub i ne prave razliku između muškog i ženskog tima. Mi igramo u Sent Etjenu kad muški tim gostuje i našu utakmicu dolazi nekoliko hiljada ljudi. Na svakom koraku atmosfera je fudbalska.

Da li ste naučili francuski?

- Ne još, na žalost. Govorim engleski, pa tako komuniciram u klubu i u gradu. Trener mi je savetovao da se posvetim učenju jezika, što sam shvatila kao opomenu, pa planiram da narednih meseci progovorim i francuski.

Jezička barijera nije prepreka na terenu, brzo ste se izborili za mesto u timu...

- Nisam otišla u Sent Etjen da bih sedela na klupi. Odigrala sam svih jedanaest utakmica u prvom delu sezone. Rezultati nam nisu za pohvalu, pa ni ja baš nisam zadovoljna, ali verujem da će na proleće biti bolje.

Da li nagradu nosite u Sent Etjen?

- Ostaće kod kuće. Možda ponesem tortu da častim saigračice?

Vi ćete napraviti tortu?

- Nikako! Pomagaću mami. Još se ne usuđujem da je sama pravim. Držaću se još neko vreme fudbala - kroz snažan smeh kao zaštitni znak završava Aleksandra Gajić.

OČVRSNULA UZ DEČAKE

Aleksandra Gajić 31. avgusta 2006. u Kozjaku pored Loznice. Sportske gene je nasledila od roditelja, oca profesora fizičke kulture, i majke nekadašnje rukometašice. Prihvata primedbu da je pored dva brata fudbaler u kući.

- Stariji brat Vladimir se posvetio fakultetu. Mlađi Igor je član Petrike. Nadam se da će pratiti moje stope i prevazići me - kaže 19-godišnjakinja uz osmeh koji stavlja na znanje koliko je visoko postavila lestvicu.

ĆURKOVIĆ LEGENDA I ODGOVORNOST

U Srbiji sinonim za Sent Etjen je Ivan Ćurković. Nekadašnji golman Partizana i reprezentacije Jugoslavije nosio je kapitensku traku Zelenih i bio član tima koji je igrao finale Kupa šampiona protiv Bajerna.

- Pre odlaska u Sent Etjen znala sam ko je Ćurković i šta je predstavljao u fudbalu, ali nisam ni slutila šta znači za ovaj klub. Posle potpisa ugovora odveli su me u klupski muzej, a tamo ima ceo jedan odeljak posvećen samo Ćurkoviću. Malo je reći da je legenda kluba. Ćurković je veliki deo bogate istorije Sent Etjena. Osećam veliku odgovornost da sačuvam ugled koji u Sent Etjenu ima Srbija zahvaljujući Ćurkoviću - kaže Gajićeva.

VIDIĆ, SLOVIĆ I DAMJANOVIĆ

Gajićeva igra na poziciji štopera i zadnjeg veznog.

- Više volim da sam u sredini terena, tamo gde je lopta. U klubu češće igram štopera. Ne smeta mi i ne žalim se. Kad sam bila mala idol mi je bio Nemanja Vidić. Nadam se da sam dobro učila. 

Za sredinu terena ostaje vam reprezentacija..

- Pozicije štopera su zauzele Violeta (Slović) i Nevena (Damjanović) i tako će biti još dugo godina. Ne mogu da zamislim reprezentaciju bez njih. Odrasla sam gledajući ih, sada igram s njima. Nama mlađima one mnogo znače. Daju nam podršku i savetuju nas. Neka ostanu na svojim pozicijama, ja ću rado da se pomerim - kaže Aleksandra Gajić.