Odlazak uvek nasmejane Novosađanke

Tatjana Ječmenica-Jevtić, jedna od najboljih naših teniserki, tragično je nastradala u teškoj saobraćajnoj nesreći u Beogradu. Od tog petka, 13. februara ništa više neće biti isto. Ni tenis, ni sport, ni životi mnogih ljudi. Sa njom je u kolima bio i njen suprug, Darko Jevtić, direktor Rukometnog kluba Vojvodina, koji se nalatzi u indukovanoj komi.

Taša je uvek bila nasmejana, vedra, zanimljiva, prijateljski raspoložena, a svojim odlaskom ostavila je veliku prazninu.

Tenis je za nju na početku bio samo igra, postao profesija, a ostao način života. Taša je od prvog dana bila posvećena najvećoj ljubavi – bilo da je profesionalno igrala na najvećoj sceni, ili bila selektorka ženske reprezentacije Srbije ili trener mladim igračima u svojoj akademiji u rodnom Novom Sadu. Iza sebe je ostavila odlične rezultate, inspirativne i zanimljive priče sa terena i van njega.

Kad je prvi put uzela reket u ruke, nije razmišljala da će jednog dana igrati na gren slem turnirima, da će deliti teren sa čuvenim šampionkama Monikom Seleš ili Arančom Sančes Vikario. Htela je samo da bude van kuće, da potroši višak energije, da bude aktivna u društvu ekipe u rodnom gradu. Nije imala velika očekivanja, ali je bila uporna, pa je brzo počela da dokazuje talenat, pre svega na državnim prvenstvima tadašnje Jugoslavije, ali i na poznatom Oranž bolu do 16 godina (1993).

Kao profesionalna igračica, 1996. došla je do 72. pozicije na VTA listi u pojedinačnoj konkurenciji i 88. u dublu. Debitovala je na najvećoj sceni 1995. godine, jer je na Ju-Es openu stigla do druge runde. Osetila je čari Australijskog opena, gde je igrala u prvom kolu dve godine zaredom (1996. i 1997), Rolan Garosa, kad je 1996. stigla do drugog kola, pa nekoliko meseci kasnije bila deo uvodne runde Vimbldona.

Ječmenica nije dugo bila u vrhu, a na sve to uticala je i saobraćajna nesreća u kojoj je 1997. nastradao njen prvi trener Dragan Ćirić, koga je pominjala u svakom intervjuu kao čoveka od koga je naučila sve o tenisu.

Godinu dana kasnije, sa 20 godina, odlučila je da završi karijeru, u kojoj je osvojila šest ITF trofeja. Međutim, nikada nije žalila zbog toga, jer je ostala u tenisu.

Bila je deo Fed kup reprezentacije, a u dva navrata predvodila je ekipu kao selektorka – prvo od 2005. do 2007, a onda od 2014. do 2020. Imala je ulogu glavnog trenera u stručnom štabu Olge Danilović u juniorskim danima, a prepoznala je i talenat Lole Radivojević dok je trenirala u njenoj školi.

Ubrzo posle toga magiju belog sporta odlučila je da prenosi devojčicama i dečacima u akademiji u Novom Sadu. Nije želela da bude samo trener koji će da ih nauči kako se udara forhend ili bekhend sa osnovne linije, već i učitelj-pedagog koji će im preneti prave vrednosti.

Tatjana je bila posvećena i odgovorna, pre svega majka i supruga, prepoznatljiva po temperamentu i širokom osmehu. Uvek je bila raspoložena za razgovor, baš kao i u njenom poslednjem intervjuu za Sportski žurnal za Božić, kad je sa zadovoljstvom podelila zanimljive priče o tome kako joj je otac svaki put poklanjao puške i zvao je „sine“, pa su zajedno išli u lov. Zbog kratke frizure mnogi su mislili da je dečak. Nije joj dugo trebalo da zameni pušku reketom, ispiše svoje stranice istorije i ostavi neizbrisiv trag u srpskom tenisu i sportu.