Koreni se ne zaboravljaju

Na severu zemlje, u Subotici, u državi u kojoj se sport ne doživljava kao izbor već sudbina, odrastala su dva brata čije su priče, iako različite po formi, ispisane istom snagom karaktera. Filip i Andrej Barna – dva imena, dva puta, a jedan koren. Jedan je zagospodario parketom, u ritmu igre koja podseća na umetnost u pokretu, dok je drugi u tišini vode izgradio preciznost, strpljenje i nepokolebljivu disciplinu.

Filipova igra nosi retku, neukrotivu energiju - kombinaciju talenta i hrabrosti koja se ne uči, već se oseća. S druge strane, Andrejevo prisustvo u bazenu deluje gotovo meditativno - svaki zamah odmeren, pokret prožet unutrašnjim mirom i čeličnom voljom. Košarkaš FMP-a pleni dinamikom, šampion u plivanju dubinom, jedan osvaja bukom tribina, drugi tišinom koja prethodi velikim rezultatima.

Ipak, iznad svih razlika uzdiže se ono što ih spaja – nevidljiva nit bratstva, zajedničkog odrastanja i vrednosti koje ne blede. U njihovim uspesima ogleda se više od sporta, tu su posvećenost, požrtvovanost i tiha, ali snažna podrška porodice koja je u temelje njihovih karijera utkala veru da se snovi, uz dovoljno rada i srca, zaista mogu dostići.

Andrej je u Americi, tamo živi, radi, trenira, ali veliki deo vremena provodi i na Starom kontinentu.

- Brzo dolazim, već u maju biću u Evropi. Očekuju me turniri u Barseloni, Monaku, Kanu i Rimu, u avgustu Evropsko prvenstvo u Parizu.

Filip je, za razliku od brata, stacioniran u Beogradu.

- Kod mene je drugačije, spremam se za sledeću nedelju, dalje od toga ne mogu da razmišljam. Sezona je pri kraju, cilj smo ispunili, obezbedili opstanak u ligi, sad ćemo da probamo da se plasiramo u plej-of.

Da li ste zadovoljni vašim individualnim izdanjem?

- Jesam, poklopilo se mnogo stvari koje su uticale i na moju igru. Ekipa je dobro igrala i onda nije teško da ispliva pojedinac, u ovom slučaju to sam bio ja.

Je li postojala šansa da se bavite istim sportom?

- Nekada smo zajedno trenirali košarku, ali sam brzo odustao od te ideje, jer sam shvatio da mi ne leže sportovi s loptom – rekao je Andrej.

Roditelji su atletičari, niste ni pokušali da se bavite kraljicom sportova?

- Nisu nas nešto vodili na atletiku, otac nije ni spominjao da je bio juniorski vicešampion Jugoslavije, to smo saznali od babe i dede. Pustili su nas da sami biramo puti čime ćemo da se bavimo – dodao je Filip.

Na pitanje da li su zadovoljni izborom, Andrej je prvi kroz smeh rekao:

- Filip se bavi sportom, moj je više kao hobi, ako ćemo da pričamo o popularnosti i novcu.

Košarkaš FMP-a se nadovezao:

- Nismo u to vreme ni razmišljali o tome, bitno je bilo da se igramo i imamo obavezu. Zanimljivo, zbog Andreja sam krenuo da igram košarku, prvi je počeo, mene povukao. Bio sam znatiželjan, išao sam s tatom da gledamo brata, onda sam se i sam zaljubio u taj sport. Tako da je on „krivac” za sve...

Prisetio se i Andrej nečega:

- Slučajno sam se opredelio za plivanje. Nije me to nešto zanimalo, drugovi u Subotici su krenuli, pa reko 'ajde i ja, najviše zbog druženja. U početku mi nije bilo prijatno u bazenu, ali brzo smo se voda i ja zavoleli.

Kakvi ste bili kao deca, ko je bio nestašniji?

- Obojica smo bili energični, živahni nekako. Tukli smo se stalno i sećam se da su nas roditelji non-stop razdvajali. Često smo se svađali, ali smo bili dobra deca. Nismo bili trapavi, imali smo atletske sposobnosti i to se odmah videlo, bili smo i brzi, tako da niko i nije mogao da nas stigne – objašnjava Andrej.

Srpski reprezentativac u plivanju dodaje:

- Filip je bio nemirniji, bilo ga je teže smiriti. I, ranije je otišao od kuće, pa nije bio pod kontrolom roditelja, mene su držali pod lupom dok nisam otišao na fakultet, pa sam morao „da se ponašam”.

Da li ste vezani za roditelje, s obzirom na to da ste odavno otišli od kuće?

- Vezani smo veoma, obojica, s tim da ja imam priliku često da ih viđam jer su udaljeni svega dva sata - rekao je Filip.

Andrej se ubacio:

- Čujem se svaki dan s roditeljima, doslovno ne prođe dan da nismo u kontaktu. Imam drugare u Americi i neverovatno mi je kad kažu da se čuju s roditeljima jednom u nedelju, dve. Meni je to nezamislivo.

Koliko je podrška roditelja bila bitna u vašem odrastanju?

- Veoma! – iz cuga će Filip. - Bez toga ne bismo ništa mogli da postignemo, niti bi bili uspešni. Otac nas je svaki dan vozio na treninge, dolazio po nas, on i mama išli na utakmice, takmičenja i stvarno su nam uvek bili vetar u leđa. I danas je tako. Andreja često prate na trkama u Evropi, ja sam im bliže, dostupnije im je da stignu, pa su gotovo svaki dan tu. Roditelji su nam za primer, to shvatamo sad kad smo malo zreliji, jer i mi treba da budemo podrška našoj deci.

Andrej, da li sebe smatrate uspešnim?

- Da, ali nisam još stigao do vrha, još se borim. Imao sam dosta padova tokom karijere. Recimo, kad sam bio u usponu, došao sam u Ameriku i - stagnirao. Nije mi prijao koledž, nisam uspevao sve da postignem, podsvesno sam znao da će da bude teško i samo sam čekao da dobijem diplomu. Četiri godine nisam video nikakav napredak, ali to mi je donelo i nešto korisno - video sam šta mom telu odgovara i treba.

Filipe, da li ste nekad pokajali zbog nečega, a da je vezano za sport?

- Jesam. Bio sam fudbalski golman i to mi se svidelo, kad sam se prebacio na košarku malo mi je bilo krivo što sam promenio sport. Međutim, posle je sve leglo na svoje, morao sam da se izborim sa odlukama i ojačam. Na kraju, čovek shvati da ima milion poslova kojim može da se bavi, da ništa nije pogrešno.

Čime biste se bavili da niste sportisti?

- Sigurno bih bio programer, jer sam to već radio u Americi – nasmejao se Andrej.

Filip se nadovezao:

- Nekim drugim sportom, u bilo kom obliku, samo da je sport. Ništa na svetu nije lepše od toga.

Šta vam je prva asocijacija na Suboticu?

- Porodica i prijatelji! – rekoše uglas braća Barna.