Sanja Reljić: Maša je znala da pripada odbojci

Imala je i Sanja Reljić (devojačko Vesel) i te kako blistavih trenutaka tokom košarkaške karijere. Može da se pohvali da je već sa 16 godina zaigrala za Partizan, nešto kasnije branila i boje Crvene zvezde. Međutim, upisala je ime i u istoriju čuvenog Hemofarma, pre nego što je krenula i inostrana odiseja u Grčkoj (Panatinaikos), Italiji (Alesandrija), Slovačkoj (Ružomberok) i Mađarskoj (Šopron).

Iako nikad nije ostvarila željene uspehe i u dresu A reprezentacije, uglavnom zbog turbulentnih dešavanja u zemlji, s mlađim selekcijama osvajala je medalje na kontinentalnim i planetarnim takmičenjima. Sanja se danas nalazi van fokusa javnosti, uživajući u ulozi porodične žene, majke i supruge.

Uprkos prošlim vremenima, hroničari košarkaških zbivanja uvek će da je podsećaju na slavne dane, čak i periode karijere kad je i nezvanično zavredela zvanje jedne od najboljih igračica u samom kremu – evroligaškom društvu. Kako danas, s vremenske distance, gledate na igračku karijeru i šta vam je, zapravo, donela?

- Vidim karijeru u kojoj sam osvojila šest trofeja u nacionalnim prvenstvima i tri trofeja u kup takmičenjima. Pride, šest godina igrala Evroligu, stekla brojna poznanstva i prijatelje.

Koliko je bilo drugačije graditi karijeru u odnosu na današnje uslove, na raspolaganju mlađim generacijama?

- Veoma. Kad smo mi gradili karijeru, bili smo prepušteni sebi i prinuđeni da tražimo i krčimo sopstveni put.

Koliko ste svesno uticali da Maša krene sportskim stopama?

- Oba deteta (sin Rastko; prim.aut) svesno smo usmerili ka sportu od malih nogu. Slali smo ih u školice sporta, smatrajući da je to zdravo za telo i duh.

Konkretno, kako je to izgledalo u Mašinom slučaju?

- Maša je kao mala, već sa sedam godina, jasno i glasno rekla da želi da trenira odbojku. Pokušavala sam nekoliko puta da je odvedem i na košarkaški trening, međutim, nisam uspela, tačno je znala šta želi.

Da li ste stroži kao mama, ili bivša sportistkinja?

- Na ovo pitanje bi trebalo Maša da odgovori. Glavna i osnovna želja je podrška u sportu, ali i u životu. Maša i Rastko imaju podršku kompletne uže i šire porodice.

A, da li u kćerci vidite sebe?

- Maša je sva svoja, pametna i specifična...

Šta biste joj savetovali?

- Svako ima svoj put i mora da ga pronađe. Naravno, ja sam tu uvek da prenesem iskustvo, da li će da bude primenjeno - zavisi od Maše.

Kako se provodi Uskrs u porodici Reljić?

-  Uskrs volimo da provedemo u krugu porodice. Trudimo se da to obično bude u našoj vikendici, uz omiljeno mesto za odmor, s tatom Dekijem i Mašom.

Kad se osvrnete na doživljeno, iz ličnog, ali i iz ugla roditelja, da li je bilo trenutaka kad ste pomislili da sport nema više smisla?

- Naravno da uvek postoji doza nesigurnosti. Pre svega, najteži su momenti povreda, tad čovek mora da bude uporan i zna šta želi. Na taj način se i svi problemi prevaziđu.

Kolika je zasluga sporta za psihičku stabilnost?

- Pomogao je da budemo otporniji na stres, na razne uspone i padove.

Kad je reč o vašoj karijeri, kako ste bili prihvaćeni u Partizanu kao najmlađa košarkašica?

- Različiti tipovi osoba, shodno tome - i različito prihvatanja mladog igrača. Svakako da je prva godina uglavnom težak period za sve, pogotovo kad se uđe u seniorski sastav.

Bili ste i član šampionske generacije Hemofarma, šta je po vama uticalo na raspad takvog tima?

- To se događalo 1999, kad je bilo bombardovanje. Mnogo igračica je, s obzirom na to da je igralo već dve godine Evroligu, uspelo da pronađe angažmane u inostranstvu, unosnije i sigurnije.

Nizali su se, potom, angažmani u Grčkoj, Slovačkoj, Italiji i Mađarskoj?

- Veliko iskustvo! Kako smo igrali i prvenstvo i Evroligu, sezone su bile naporne s puno putovanja i uspeha. Lep i drugačiji deo karijere.

Ali i bolna tačka – zbog zabrane učešća na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992?

- Teško sećanje... Bili smo mladi, nesvesni da sledeća šansa neće da dođe.

Šta je bilo presudno da završite karijeru?

- U 34. godini telo nije moglo više da isprati taj ritam. S druge strane, bio je i period života da se posvetim porodici (Maši i Rastku).

Koga pamtite?

- Nataliju Hejkovu, bila mi je trener četiri, pet godina. Nalazi se u Kući slavnih, ujedno je i jedan od najboljih ženskih stručnjaka u košarkaškom sportu.

Za kraj, zbog čega je košarka za vas intelektualno zadovoljstvo?

- Zato što je za vrhunski sport, kao i za košarku, neophodna inteligencija, brzina zaključivanja i reagovanja. Meni je baš to prijalo.