Jedna kuća dva šampiona - Džida

Suočite li ljubitelje boksa sa zagonetkom „jedna kuća, dva šampiona”, dobićete odgovor k'o iz topa: brat i sestra Džida!

Drugačije nije ni moglo u domu oca Siniše - kik boksera i majke Ivanke - karatistkinje: Filip (21) – najbolji do 70 i Nikolina (19) – dominanta u kategoriji do 51 kilogram. Reprezentativci i ponos Srbije!

U praznično jutro zajedno, iz porodičnog gnezda na Kanarevom brdu, otvorenog srca i slobodne misli pred čitaocima Žurnala...

- A, znate li da smo pre boksa trenirali tekvondo, ja, na primer, osam godina, od polaska u osnovnu do prvog razreda srednje škole? – preduhitrio nas je Filip, ispunjenog obećanja da u zakazano vreme za intervju „obezbedi” i mlađu sestru.

- Naravno, volela sam Milicu Mandić, ipak, uzor mi je bio brat – uključila se Nikolina, darujući „unakrsnom ispitivanju” naročitu notu.

- Logično: bio sam u reprezentaciji, višestruki prvak države, s mnogo medalja sa međunarodnih turnira... Nisam, međutim, bio toliko zagrižen, rutinski sam išao u salu, samo da bih nešto trenirao.

- Ja, s druge strane, nisam imala većih uspeha, kao što reče brat - svakog vikenda takmičenja, ali to nije bilo ozbiljno kao sad, u boksu.

- Prvi boks meč izgubio sam zato što mi je mahinalno, kao nasledstvo iz tekvondoa, krenula gore noga! Zaradio sam javnu opomenu...

- Volela sam da kopiram Filipa, u boks uplovila s 15, mama i tata, kao sportisti, nisu imali ništa protiv. U početku je to bilo rekreativno, al' kad sam se zaljubila i počela da nižem uspehe... Drugarima je postalo čudno, razumem ih: mi se, ipak, bijemo, nije to za svaku ženu.

- Nerviralo me je što je i Nikolina počela da trenira! Nije mi boks bio za nju, niti prijatno da je gledam, ali kad sam video ljubav i želju – ko sam ja da joj zabranim?

- Da li sam se potukla s nekim izuzev u ringu? Nisam imala većih problema. Brat bi me branio...

- Umela je i sama! Ali, Nikolina je dama, što da se muči?

- Ljubav sestre prema bratu nema granice. Videli ste i na „Montenegro kupu” u Budvi s koliko emocija sam pratila Filipov put do trona.

- Znamo mi, ponekad, da se i posvađamo! Eto, malo pre... Trebalo je da me odveze na jedno mesto, nije bila baš neke volje. Zna, ipak, da sam jači, vileni, al' bude dobra na kraju. Ha, ha...

- Naravno, ja sam dobar čovek!

- Na sestru sam bio najponosniji kad je osvojila medalju na omladinskom Svetskom prvenstvu. Sve mi je izgledalo nerealno, u isto vreme ogroman ponos i podstrek da i u mom slučaju ništa nije nemoguće. 

- Tu bronzu iz Budve, 2024, nikad neću moći da zaboravim. Srebro s juniorskog EP prošle godine u Jermeniji i ponovo – bronzu sa Svetskog kupa u Budvi, takođe.

- Ko će da prebroji sve medalje?! Najdraže: zlato s Balkanskog prvenstva prošle godine na Palama, bronza sa omladinskog Svetskog kupa u Budvi, nedavno zlato s „Montenegro kupa” na istom mestu, pa srebro s međunarodnog turnira u Groznom... Ničeg od toga ne bi bilo bez sjajnih trenera, na prvom mestu – Ivana Popovića, niz godina zajedničkog nam učitelja u Voždovcu. Zatim, Nenada Marinkovića, doduše, malo ređe s nama, pa selektora Piperskog, Kubanca Horhea... Naravno, oca Siniše, nije mi zvanično trener, ali pomaže, sve uviđa, rekreativno vežba, takođe, u klubu...

- Otac je, uz Ivana Popovića, najzaslužniji i za moj razvoj. Približnija sam njegovom stilu, zajedno treniramo, analiziramo svaki sparing. Napredujem i uz selektora Mirka Ždrala, pogotovo sad po ulasku u seniorsku konkurenciju. Od koleginica u reprezentaciji može mnogo da se nauči: Sara Ćirković uvek je tu za savet i podršku, Učiteljica, kako zbog profesije iz milošte zovemo Nikolinu Gajić, prihvatila me je, takođe, drugarski. Govore mi da radim na snazi, oseti se na crti starijim i iskusnijim protivnicama...

- Nikolinino najjače oružje je, po meni, doza agresivnosti... Lavlje srce! Čak i ako nekad nije na istom nivou s rivalkom, to na taj način nadomesti. A, fizički segment... doći će s vremenom. Mene, s druge strane, krase brzina, osećaj za ring. Dosta razmišljam unapred, u presudnim trenucima – imam srce. Upornost i ratnički duh, to mi je od oca, od majke – želja za pobedom! Sad sam, na primer, bacio akcenat na blisku borbu – iz klinča, plus finese u odbrani.

- Uživam gledajući bokserke iz Rusije, Kazahstana, Turske...

- I meni se sviđa takozvani „istočni blok”. Olimpijski, naravno, bliži je mom stilu. Rusija, Kazahstan, Uzbekistan... Možda se, ko zna, jednog dana oprobam i u profi ringu, trenutno – to je još daleko...

- Prvo, Los Anđeles 2028!

- Da, Olimpijske igre... Baš bih voleo da Nikolina i ja odemo i zablistamo zajedno!

Kucnusmo, sve troje, u drvo... Na bokserskom nebu, verujemo još jače za dva leta, sijaće dve zvezde identičnog naziva – Džida!