Brđović se seli u Rusiju: Uvek ću navijati za Radnički!

U ponedeljak se u Kragujevcu nije samo slavila još jedna titula, te večeri zatvoreno je jedno posebno poglavlje. Barem za sada. Strateg Aleksa Brđović se od Radničkog oprostio na najlepši mogući način.

Na početku trenerske karijere 2021. vratio se u tim iz srca Šumadije kao neko ko ga poznaje do srži – kao bivši igrač, naslednik imena koje nosi težinu, jer je njegov pokojni otac, legendarni odbojkaš Dejan Brđović, neko ko je odavno upisan u istoriju kluba. Ali, ono što je Aleksa uradio je njegova priča.

Uz bivšeg tehničara Radnički je bez prečica išao uzlaznom putanjom, sve do danas, kad se zvanično može reći da se u Kragujevcu ponovo igra najbolja odbojka u Srbiji. Poslednje dve godine, popularni Đavoli vladali su domaćom pozornicom – 2024/25. okićena je duplom krunom, nedavno završena sezona počela je trofejom Superkupa i ispraćena je drugom uzastopnom titulom šampiona.

Bio je to i Aleksin slavni ispraćaj. Nije samo da je on Radničkom doneo mnogo, nego i obrnuto. Uz sve heroje koje su nosili crvene dresove 32-godišnjak je postao trofejni trener i zvanično proglašen najboljim u izboru OSS za 2025.

Novi izazovi ga čekaju u Rusiji na klupi Orenburga, ali ono što ostaje iza njega se ne pakuje u kofere. Ostaje sistem, pobednički mentalitet, priče koje se pamte.

Kako iz vaše perspektive izgleda druga uzastopna titula i potvrda dominacije Radničkog?

- Manje euforično nego prošle godine, kad nam je bilo prvo finale posle dugo godina. Bilo je uzbudljivije i stresnije nego sada. Verovatno mnogi nisu očekivali da bude ovako lako, ali Vojvodina je napravila veliki uspeh samo ulaskom u finale. Ušli su sa šeste pozicije u plej-of i ostavili poslednje atome snage u četvrtfinalu i polufinalu, verujem da su zato pružili slabije partije sad. Nama je to olakšalo posao, ipak, bili smo u formi za plej-of. Pokazalo se da smo ubedljivo najbolja ekipa u Srbiji.

Koliko je ovaj uspeh veći s obzirom na to da su vas mučili raspored, povrede?

- Drugi dan priprema Milutin Nejić je rekao da ne može, ima problem sa kolenom. Imali smo sreće da Davide Kovač nije imao klub i želeo je da dođe kod nas. Prvi deo sezone je bio dobar, ali smo imali mnogo utakmica, starija smo ekipa, a igrali smo na tri dana do januara. Bilo je normalno da dođe pad, u jednom trenutku sva tri primača su bila povređena. Sve se to desilo pre finala kupa.

U tim trenucima verovali ste da može da dođe do ovakve završnice?

- Uvek verujem u svoje igrače, pogotovo što su svi kod mene dve godine osim Bojovića. Stašević je bio pre dve sezone, Kovač isto… Poznajem njihov kvalitet, znao sam kako možemo da igramo i da će kad tad sve doći na svoje.

U poslednje dve godine igrali ste pet finala, da li je kontinuitet zapravo najteži deo uspeha?

- Baš sam pričao sa direktorom kluba, bili smo treći, pa drugi, sad dve godine igramo finala. Svake godine smo u prve četiri ekipe, što je bio cilj. Uvek ima dobrih ekipa, svi žele da budu tu i igraju Evropu. Mi smo uspeli da održimo kontinuitet, koji je najvažniji.

Kaže se da ste od Radničkog napravili šampionski tim. Šta je bio prvi korak kad ste došli?

- Postao sam trener sa 28 godina. Svi su komentari bili negativni i ne znam da li je neko verovao osim direktora, koji mi je dao šansu. Naravno, prihvatio sam i imao sreću – podršku kluba, svake godine dobre rezultate i dobre igrače. Ako nemate igrače i dobre ljude u timu, sve je džabe. Stvarno sam srećan, ovaj klub će uvek biti u mom srcu. Šta će se desiti ne znam, ali uvek ću navijati i pratiti Radnički.

Koliko je vas Radnički promenio kao trenera?

- Jedna od promena je taj manjak euforije. Bio sam miran, znao sam da ćemo igrati dobro i da će doći trofej. Imao sam fenomenalne momke, nikakav problem četiri godine i sve zasluge idu igračima. Naporno su radili od početka priprema i imali veliku želju da se odbrani trofej, iako imamo igrače koki imaju dosta godina i iskustva. Kao Dušan Lopar, četvrtu godinu igra finale i uzima titulu, a i dalje je željan i gladan.

Ova titula dolazi u trenutku kad odlazite u Rusiju?

- Nije moglo bolje. Oprostio sam se trofejom i to prvaka države. Nisam još svestan, četiri godine nije mali period, pogotovo za trenera. Mnogo sam vremena proveo sa ovim ljudima. Biće sigurno teško, ali takav je život i posao. Veliku šansu da se okušam u inostranstvu nisam mogao da propustim.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU