Zalepio sam papir i napisao 45,90 sekundi, svaki dan sam išao na trening s tom slikom...

Iz Priboja, grada koji nije imao velike uslove ni atletsku infrastrukturu, Miloš Raović krenuo je putem o kojem mnogi samo maštaju. Dečak je s jednim koferom, ogromnom željom, verom u sebe i tvrdoglavom upornošću stigao u Beograd rešen da uspe i ostavi dubok trag u kraljici sportova.

Disciplina 400 metara bila mu je sudbinski predodređena - istom stazom nekada je trčao i njegov otac, ali od prvog dana želeo da izgradi sopstveni put i ime.

Tokom 16 godina duge karijere postao je jedno od prepoznatljivih imena, učesnik svetskih i evropskih prvenstava, trostruki šampion Balkana i čovek koji je granice pomerao snagom karaktera.

Lični rekord od 45,96 sekundi bio je mnogo više od broja na semaforu, predstavljao je dokaz da nepokolebljiva vera, disciplina i istrajnost mogu da nadjačaju bol, povrede i teške trenutke. Nikada nije bio sportista koji trči protiv rivala, najveća borba uvek je bila sa samim sobom i štopericom.

Mentalitet jednog od najboljih srpskih četvorostotkaša svoje generacije izdvojio ga je od drugih, a danas, u ulozi trenera, istu strast i znanje prenosi mladima. Nova trka momka iz grada na Limu tek je počela - ovoga puta s ciljem da stvara nove šampione.

Kako su izgledali vaši počeci u kraljici sportova?

- Tri godine trenirao sam svašta, skok udalj, skok uvis, dok sam u troskoku osvojio prvu medalju. Na početku nisam imao određenu disciplinu, sve je krenulo iz igre i na taj način sam zavoleo atletiku. Želeo sam da budem svestran, da spoznam svaku disciplinu i tako najbolje vidim gde pripadam. Otac je, takođe, trčao na 400 metara, pa sam i genetski najviše predispozicija i potencijala pokazivao na trkačkim disciplinama. Zanimljivo je da sam uvek želeo bilo šta drugo da radim, samo da ne moram da trčim – istakao je uz osmeh Miloš Raović na početku razgovora za Sportski žurnal.

Disciplina 400 m važi za jednu od najtežih, kako ste je doživljavali?

- Definitivno najnapornija za treniranje. Kao trka nije, brzo prođe jer je minut najduže što može da traje. Mnoge stvari treba da se objedine u jedno: snaga, eksplozivnost, izdržljivost, brzina. Pripreme su bile jako teške, ali u isto vreme osećao sam se fenomenalno. Što je veća patnja, to je veći osećaj zadovoljstva koji ne možeš drugima da opišeš, moraš da doživiš. Bilo je mučno i pakleno, posle nekih trka rastavljao sam se sa životom, jedva sam dolazio k sebi, 45 minuta samo sam sedeo u mestu, nisam mogao da se pomerim, mišići su bili ukočeni... izgledalo je jezivo.

Koji trenutak u karijeri smatrate najemotivnijim?

- Kad sam morao da donesem odluku i presečem da se više neću takmičiti na profesionalnom nivou. Smatrao sam to kao svojim porazom, čitav život se boriš za nešto i onda u jednom trenutku napustiš ono što voliš i sve prestane. Bilo mi je jako teško, u jednom trenutku sam i zaplakao. Video sam da više nije to to, da ne ide putem kojim bih želeo i trebalo da ide. Izubio sam želju i volju, nisam sebe više video u ovome, ništa ružno niti loše nisam doživeo, jednostavno nisam želeo da radim ništa na silu. Ovo je sport koji volim najviše na svetu i nisam želeo da ga zamrzim.

Kako ste se nosili s porazima i neispunjenim očekivanjima?

- Svi volimo da pobeđujemo, ali uvek treba biti i realan. Nikada nisam gledao na protivnike s ljubomorom, već sam im se oduševljavao i želeo da ih pobedim. Posmatrao sam konkurenciju kao motivaciju, a ako izgubim - u redu je, nisam bio tužan ili razočaran, prihvatao sam poraz kao sastavni deo sporta. Bilo mi je bitno da znam da sam dao sve od sebe, onda sam i sam sa sobom bio miran. Dok sam bio pionir gubio sam od momaka koji su se kasnije divili meni i mom trčanju, prošlo je svega tri godine između ta dva perioda.

Znali ste da ćete jednog dana ostvariti cilj i istrčati 45 sekundi?

- Bio sam veoma svestan kad sam rekao ocu da želim da istrčim za 45 sekundi, veoma pažljivo sam to rekao, ali s tolikom dozom samopouzdanja da ni u jednom momentu nisam posumnjao da će se to i dogoditi, da me je pet puta pitao – odgovor bi bio isti. Snažno sam verovao da će to ostvariti, napisao na papir 45,90 sekundi i zalepio iznad kreveta, svako jutro sam se budio i išao na trening s tom slikom u glavi. Znao sam da to neće lako doći, bile su muke, i te kako je bilo teško, veoma naporno do te mere da se skoro i odustane. Vera je bila ključ, dolazila je iz treninga, jer znam šta sam sve uložio da bih bio u prilici da ostvarim cilj. Moraš da imaš vere u sebe, ne može trener da veruje više od sportiste, to onda nije dobro. Treba da imaš jaku veru u sebe, toliku da se uplašiš toga što želiš, ali i da te motiviše u isto vreme.

U Pragu 2015. na Evropskom prvenstvu pokidali ste zadnju ložu?

- Na pripremama smo radili sprint, osetio sam kao da mi se mišić isteže i da je kesa koja se vuče pozadi. Stao sam zbog velikog bola, nogu nisam uopšte mogao da podignem. Odmah sam znao da sam doživeo istegnuće, ali mi niko nije verovao, jer smo otišli odmah na snimanje i ultrazvuk na zagrejanom mišiću ništa nije mogao da pokaže. Noćima nisam mogao da spavam, imao sam veliku patnju, pomeriš se malo i boli te. Ništa od toga nije moralo da se desi da sam odmorio tri, četiri dana, ali ljudi u mom timu su mi govorili da to nije ništa, da ćutim, da će proći, pravili smo bandaže... Otišao sam u Češku s tim da mi pukne zadnja loža, koliko god to zvučalo paradoksalno, nije bilo drugačijeg načina da mi ljudi poveruju u ono što osećam i govorim. Kad se to i dogodilo, šok tadašnjeg selektora Slobodana Popovića i trenera Mirjane Stojanović bio je neverovatan, shvatili su da su pogrešili. Posle toga sam osećao revolt prema njima, ljutnju, mržnju, ali posle smo se izmirili. Mnogo mi je bilo krivo, mogao sam da sprečim, presečem i kažem da ne želim da se takmičim.

Suočili ste se s još jednom velikom povredom?

- Pre deset godina osetio sam bol u peti, u početku je bio kao svrab. Posle je počeo da se povećava, čak i kad zagrejem bolelo me je mnogo, a kad se ohladi bilo je nesnosno. Mislio sam da je samo upala, otišao sam da snimim i video da u peti imam kao trn koji je morao da se razbije. U toku jedne trke, slučajno je došlo do sudara mene i prijatelja, toliko je udarac u petu bio jak da sam pao na licu mesta. Dva sata nisam uopšte mogao da stanem na nogu, a sedam dana sam bio na štakama... ispostaviće se da mi je drug pomogao, jer je uspeo da razbije trn. Osmog dana sam počeo polako da se oslanjam, a već 14. imao sam osećaj kao da se nikada ništa nije desilo.

Kad se podvuče crta – da li ste izvukli maksimum iz sebe?

- Jesam, zato i kad sam presekao znao sam da sam dao sve od sebe, nikada se nisam štedeo. Jer, da sam mogao bolje – sigurno bi tako i bilo, a da li sam vredeo za više, verujem duboko da jesam. Na neki način možda Bog smatra da nisam zaslužio više, jer je mislio da ću poleteti. Tada je moj maksimum bio 45,96 kao što svuda i piše, u knjigama srpske i svetske atletike. Ostaje žal za nekim stvarima, ali sada me to kao trenera motiviše u radu sa takmičarima, želim da ne greše tamo gde sam ja.

Šta je najteže u mentorskom poslu?

- Dok sam bio aktivan sportista dolazio sam na treninge, imao već spremno šta radim, kad i koliko. Trener te savetuje, usmerava, prati kako si spavao, psiholog je, prijatelj, otac, majka, sve... Jako je bitno koga ćeš da izabereš za trenera, danas možeš sve da nađeš na internetu, sve je modernizovano i dostupno, svako može sebe da nazove trenerom, ali potrebno je da ti kaže šta nije dobro i da ispravi gde grešiš. Mnogi od njih se nisu školovali za to, nikad se nisu bavili profesionalno sportom i upravo taj momenat me je motivisao da napravim korak i pređem u trenere.

Koliko vam je pomogao trener i kum Miloš Salaški?

- Mnogo mi je značio, pomogao mi je da ostvarim lični rekord, bio mi je motivacija i uz njega sam počeo drugačije da gledam neke stvari. Najvažnije što sam naučio je da ne može sve odmah i sad, već da će doći, ali da mora da se gradi vremenom, kao i da budem realan i da postavim stvari na pravo mesto. U velikoj meri je zaslužan zbog čega sam sad trener, davao je preporuke za mene i tako sam dobio prve klijente. Imamo veoma slične živote, posle sportske karijere, dali smo otkaze na poslovima i ušli u trenerske vode. Veoma sam mu zahvalan na svemu!

Kako gledate na današnju generaciju atletičara?

- Veliki je problem što omladini u velikoj meri nedostaje motivacija, žele rezultat preko noći – nemoguće je. Uvek im ponavljam i malo sam surov po tom pitanju, ali ako mislite da može onda odmah idite kući i nemojte da se bavite ovim. Nigde ništa ne dolazi lako, a pogotovo u atletici i individualnom sportu gde si sam za sebe i vrediš onoliko koliko se daješ. Ne može ni više ni manje, ovo je sport istrajnosti i strpljenja – što više trpiš, to je bolji rezultat na kraju. Kad dođeš na stazu, ti si sam protiv štoperice, dal' trčao 100 metara, 400 ili polumaraton, i dalje si ti i vreme. Ne može niko drugi da trči umesto tebe, nije to kolektivni sport gde ćeš nekome da dodaš loptu, ovde si sam šta god uradiš.

Gde vidite sebe u budućnosti?

- Životna želja mi je da budem selektor. Najlepša stvar je kad se osećaš korisnim, kad pomažeš sportistima da uspeju, putuješ i deo si ekipe. Za sada, ipak, sebe vidim u trenerskom poslu, smatram i verujem da mogu da budem dobar. Znam koliko sam predan, odan poslu i koliko verujem u ono što radim. Trenerski posao mi je privlačan i izazovan, a tek treba da gradim svoj put – zaključio je Miloš Raović.