Sportski žurnal škola sportskog novinarstva i vaš medijski prozor u svet sporta

Danas je 36. rođendan Sportskog žurnala… Vaš prozor u svet sporta otvoren je 17. maja 1990. Radovali smo se evropskim, svetskim i olimpijskim medaljama, ponosno opisivali Zvezdino osvajanje Evrope i planete u fudbalu, Partizanovo košarkaško penjanje na krov kontinenta, izrastanje Novaka Đokovića u najboljeg tenisera svih vremena i sportistu sveta... Ponosni na svih 12.868 brojeva, prisećamo se svakog, s puno entuzijazma napravljenog...

Sportski žurnal stvoren je kao što se stvara reprezentacija u bilo kom sportu. Naš selektor, tadašnji urednik sportske rubrike Politike, Zoran Popović sastavio je svoj tim u aprilu 1990. Za svakog od nas koji smo tada prvi put kročili u zgradu Politike, taj čin predstavljao je skrušeni ulazak sa strahopoštovanjem u novinsku instituciju... Bilo nas je 55 različito vaspitanih, s potpuno drugačijim pogledima na svet i probleme oko sebe i svi sa jednom željom: da zapušimo usta onima koje Zoran Popović nije „pozvao u novinarsku reprezentaciju“ a koji su nam predviđali mesec, dva, najviše tri – izlaženja...

Živeli smo za 16. maj i stvaranje prvog broja Sportskog žurnala... Štampan je u danas nestvarnih 100.000 primeraka i to samo u jednom izdanju, jer se zbog kvara u štampariji nije pravilo „beogradsko izdanje“.

Na žalost, zbog uticaja stresnog posla na zdravlje, Zoran Popović se prvi povukao iz medijske bitke s konkurentima... Njegovu funkciju preuzeo je Aleksandar Tijanić... Zapanjio je prvim govorom, pogotovo nas koji u njemu nismo videli reprezenta ozbiljne novinske kuće:

„Ja sam Aleksandar Tijanić i sve što ste čuli o meni, istina je. Na poluvremenu gubimo 0:3, ali, ja verujem da možemo da pobedimo na kraju, a ko ne veruje, može odmah da napusti ekipu“!

I zaista, ekipu su napustili urednik fudbalske rubrike Slobodan Momčilović, operativni urednik Miodrag Simeunović, urednik međunarodnog sporta Jovan Despić... Još neki...

Pet godina mlađi od najmlađeg zaposlenog Momčila Jokića, bio sam, naravno, ubeđen u trijumf tima u kojem su pored nas dvojice prisustvom uspeh garantovali košarkaški vuk Danilo Šotra, rukometni „vladar“ Pavle Erceg, odbojkaški autoritet Zoran Petrović, za boks neprikosnoveni Momčilo Dabić, iskusni fudbalski hroničar Radisav Gvozdenović, čuvar malih sportova Branimir Vasić, urednik dopisničke službe Slobodan Simić... teniski fanatik Vojin Veličković, najjača šahovska rubrika na svetu: Đorđe Stefanović. Slobodan Ostojić, Sanja Vuksanović... i pregršt honorarnih saradnika spremnih da iskoriste priliku za pisanje: Svetlana Vujčić, Mihajlo Todić, Predrag Sarić, Dragoslav Višnjić, Aleksandar Stanković, Milan Stojiljković, Radovan Maksimović, Sašo Ilijoski, Igor Jagličić...

Aleksandar Tijanić brzo je sebi obezbedio najboljeg novinara i urednika koji je radio u Sportskom žurnalu... Oštrim kritičkim tekstovima, hrabrim pohvalama, pompeznim naslovima i odbojnim stavovima prema jurišnicima koji su van kuće želeli da uređuju novinu, smenjuju urednike sa rubrika, novinare sa sektora... trasirao je stazu kojom su kasnije hodali novinari i urednici.

Otcepljenje Slovenije, rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ekonomske sankcije i hermetičko zatvaranje Srbije čak i u svetu sporta, u vreme najveće ekonomske krize u našoj zemlji, predstavljalo je opasnost za sportsku novinu. Sportski žurnal opstao je, međutim i tada pod komandom povratnika u list Miodraga Simeunovića i za vreme bombardovanja 1999. godine, za vreme glavnog urednika Momčila Jokića, pre svega zahvaljujući fanatičnoj odanosti novinara, fotoreportera i ostalih koji su učestvovali u pravljenju novine koja je više od pola godine sadržajno imala sve osim izveštaja sa sportskih događaja jer se takmičenja nisu ni održavala zbog ničim izazvane zlikovačke NATO agresije na našu otadžbinu.

U međuvremenu Žurnal je odolevao i bočnim udarima drugih novoformiranih medija. Jedan za drugim stvarani su i posle nekoliko meseci gašeni AS,  SQ, Ekipa, Kurir sport, Sutra, Gazeta... Sport 24... Odoleli smo i medijskim jurišnicima petooktobarske revolucije i kriznim štabovima sastavljenim od najvećih neradnika u kući čija kadrovska rešenja su doprinela da se uruše i ugase „Ekspres“ i „Tempo“, TV i Radio Politika... Pre toga,  Sportski žurnal postao je kaznena radionica za višak zaposlenih s manjkom volje za rad iz Tempa 1997, ali i „socijalna meka“ za one koje drugi nisu želeli posle gašenja Tempa i Ekspresa... Postao je, time se ponosimo, škola novinarstva iz koje su izašli danas najbolji novinari drugih medija: Predrag Milinković, Nebojša Višković, Pavle Živković, Žikica Babović, Igor Jagličić, Milun Nešović, Predrag Sarić, Miroslava Milanović, Vladimir Todorović, Branko Spasojević, Tanja Dobrosavljević Ćuk, Nikola Stamenić, Darjan Nedeljković, Aleksandar Joksić i mnogi drugi...

Vremena i novinari se menjaju, Sportski žurnal je sticajem okolnosti prošle godine i svoj veliki format, dodatno uvećao, ali je ostao dosledan kodeksu novinarstva, medijskim principima i nastojanjima da stranice napuni najnovijim vestima i izveštajima uprkos činjenici da danas imamo rokove koje čitaoci ne razumeju, ali mi moramo da poštujemo – 19,30 za „prvo izdanje“ i 24,00 za „beogradsko“...

Poštovani čitaoci, hvala Vam što punih 36 godina verujete Sportskom žurnalu.

Zoran Stojadinović,

Glavni i odgovorni urednik