„Žalim što nisam postigao gol u večitom derbiju”

Da je imao sreće i da su ga povrede mimoišle, Boško Janković svrstao bi se među nezaboravne asove Crvene zvezde i srpskog fudbala. Mnogi su mu prognozirali tako nešto, ali tri teške povrede uticale su da karijeru završi pre vremena, u 32. godini.

Bio je najtalentovaniji fudbaler u Srbiji, izuzetan tehničar, jak, ubitačnog šuta, uz sjajno izvođenje prekida i dobre igre glavom. Rođen je 1. marta 1984. u Beogradu, zvezdaš je od glave do pete.

- Prvi put na fudbalski teren kročio sam u Crvenoj zvezdi. Bilo je to 1991. i sve u vreme kad je moj voljeni klub osvojio Kup evropskih šampiona. Sećam se da me je deda odveo u bazu na okupljanje dečaka. I nakon drugog treninga je Jovan Kule Aćimović, proslavljeni as  crveno-belih i jugoslovenskog fudbala, u onoj grupi dece od predesetak izdvojio mene sa strane. Rekao mi je da sledeće nedelje donesem dve fotografije i krštenicu i da se priključim ozbiljnim treninzima u Crvenoj zvezdi. Dakle, od osme do 21. godine proveo sam u tom klubu i vežu me prelepa sećanja na to doba. Sada, kad više ne igram, mogu reći da su se skoro svi moji snovi ostvarili - započeo je razgovor Boško Janković.

Proveo je četiri godine u seniorskom timu našeg najtrofejnijeg kluba. U 74 zvanične utakmice postigao je 24 gola, ali na pozajmici u ubskom Jedinstvu u 28 mečeva čak 21 gol. Za ofanzivnog veznog igrača to su impresivne brojke.

- Fudbal je ranije bio dosta drugačiji. Danas je na nekom drugom nivou. U to vreme vezni igrač da postigne toliko golova nije bila česta pojava. Bio sam često blizu gola i u završnicama akcija. To me odlikovalo – da asistiram i dajem golove. To je jedan od kvaliteta koje sam posedovao i koje sam koristio. Po pitanju povreda, karijera mi je bila dosta turbulentna - dodaje Janković.

Na Marakani je proslavio dve duple krune. I sam je kumovao tim osvajanjima.

- Najlepše mi je u Crvenoj zvezdi bilo kad je Valter Zenga postavljen za trenera. Stvorila se neverovatna hemija između njega i nas fudbalera, gde je on doneo nešto novo. Zvezda pre njega nije imala stranca za trenera. Doneo je neku neverovatnu energiju, pa se to na terenu i osećalo. Toliko smo bili dominantni, toliko smo pobeđivali, a imali kvalitet sa svih strana. Imali smo igrače koji su napravili fenomenalne karijere. Bili  su tu: Nikola Žigić, Marko Pantelić, Dušan Basta, Milan Biševac, Milan Dudić, Aleksandar Luković, Nenad Kovačević, Marko Perović, pokojni Dejan Milovanović... Postojao je kvalitet, pa mi je žao što nismo nešto više ostvarili u Evropi. Drugačiji je bio sistem takmičenja, upadali smo u teške situacije, dobijali uvek najjače protivnike, nismo imali sreće u žrebovima. Jednom smo izvukli PSV, drugi put Milan, koji je te sezone osvojio  Ligu šampiona. Bili smo mladi momci, borili se koliko smo mogli, ali je iskustvo presudilo.

Janković je odigrao četiri prvenstvena večita derbija i jedan u kupu. Kuriozitet – nikada Zvezda sa njim nije izgubila od Partizana.

- Lep je to podatak. Budi najintenzivnije i najlepše uspomene. Ništa se ne može porediti sa utakmicama Crvene zvezde i Partizana, nikakav drugi osećaj. To je nešto posebno. Sanjati da igraš za Zvezdu, pa ti se to ostvari i na krcatoj Marakani istrčiš pred večiti derbi, to je nešto fenomenalno. Žao mi je što u tim okršajima nisam uspeo da se upišem u strelce. Na kraju je sve dobro ispalo, osvajali smo duple krune.

Boško je u Majorci srušio rekord koji je držao Kamerunac Samjuel Eto – postigao je deset golova za 1.609 minuta. Sjajne partije privukle su Barselonu, ali Boško je prešao u Palermo, da se kaje do kraja života.

- Posle Zvezde, nepuna godina dana u Majorci najlepši su period mog života. Priželjkivao sam da posle Zvezde igram u španskoj ligi. Stalno sam gledao Primeru. Valensija sa Miroslavom Đukićem bila je tim koji sam kasnije prizivao za sebe. Danas kad pogledam, bila je velika greška što sam otišao u Italiju, mada sam se lepo osećao i na „čizmi”. Proveo sam tamo lepih 11 godina, živeo u prelepim gradovima, igrao u Seriji A, ali ostaje žal što moja karijera nije ostala u Španiji, što nisam prešao u Barselonu. U tom trenutku Palermo se pojavio kao ozbiljan klub, u jednom trenutku ogromna količina novca slila se u kolektiv sa Sicilije. Kupili su Kavanija, onda mene, doveli značajan broj igrača iz svih krajeva sveta. U suštini, nisam se nešto najlepše snašao i osećao – čudno je igrati na jugu Italije. Kad ide dobro, sve je dobro. Kad ide loše, bolje je da se ne izlazi iz kuće. Imali smo niz teških situacija posle serije loših rezultata. To je jedna etapa mog života koja se verovatno morala dogoditi.

Sledili su Đenova i Verona, ali i dva puta povreda ligamenata kolena. Bio je Janković uporan, vratio se velikoj ljubavi – fudbalu.

- Odlazak u Đenovu bio je pun pogodak što se tiče moje karijere. Đan Pjero Gasperini za mene je i danas jedan od najboljih trenera u Seriji A. Bilo je prelepo igrati u njegovoj ekipi. Mlad, 26 godina, u punoj snazi. Imali smo apsolutnu slobodu u napadu, izuzetan kvalitet. Tu su bili Dijego Milito, tada najbolji strelac lige sa Đenovom, pa odlični Tijago Mota, pa Ivan Jurić, niz još kvalitetnih fudbalera. Odigrao sam dobro i otkupili su me od Palerma. U poslednjoj pripremnoj utakmici za novu sezonu povredio sam se, onda kad su mi rekli da očekuju da budem okosnica tima. Stradali su mi u jednom duelu prednji ukršteni ligamenti. Uspeo sam da se vratim i u trećoj utakmici protiv Milana tražili su da odmah uđem, bez zagrevanja, umesto povređenog igrača, i ponovo sam pokidao ligamente.

Janković je imao pauzu od devet meseci, propustio je  Mondijal 2010. u Južnoj Africi.

- Vratio sam se i odigrao nekoliko lepih sezona, bio kapiten Đenove. Nažalost, u Veroni sam povredio kuk. Mnogo je bolelo, stalno sam pio lekove protiv bolova. Napravio sam pauzu, raskinuo ugovor na štetu Verone, krstario po svetu i tražio rešenje za kuk. Onda se pojavila Crvena zvezda i Zvezdan Terzić – hteli su da se vratim. Bio sam iskren, nisam hteo da dođem i da ne pružim klubu koji mi je sve dao svih 100 odsto. Veštački levi kuk ugrađen mi je 2019. Sada sam dobro, čak igram utakmice za veterane.

Igrao je za mladu selekciju Srbije i Crne Gore i Srbije, 2006. bio je učesnik polufinala, 2004. i 2007. finala Evropskog prvenstva. Bilo bi lepo da se okitio zlatnom medaljom.

- Ne žalim zbog toga. Sve srebrne medalje su mi izuzetno drage. Prvi put izgubili smo u finalu od Italije, a drugi put od Holandije. Za malu zemlju kao što je Srbija igrati u finalu nije neuspeh. Zadovoljan sam i srećan zbog takvih dostignuća. Dakle, žal je za Barselonom i što nisam dao gol u večitom derbiju.

Sa velikim poštovanjem o Bošku Jankoviću danas ćete čuti priče u Španiji i Italiji. A tek koliko su ga Delije svojatale. Svoje se uvek i najviše voli...