Od napuštene bebe do šampiona

Jedan od najboljih naših boksera, čovek koji se sinoć u Ložionici borio da odbrani srebrni pojas, Tomislav Vukomanović borac je od rođenja! Od prvog dana života sjajni bokser je vodio bitku za preživljavanje, jer su ga roditelji sa svega dva meseca ostavili i više mu se nikada nisu odveo na pogrešnu stranu, što je slučaj sa mnogim štićenicima doma bez roditeljskog staranja. Umesto toga, Tomislav se posvetio sportu, gde je upoznao trenera Duška Zorića u Kik boks klubu Sveti Georgije i on je postao njegov otac, kako ga danas i zove.

Tomislav je takođe završio državni Fakultet za fizičko vaspitanje i sport u Banja Luci, a upisao je i master studije.

On je svoju životnu priču podelio za Bokskast…

– Ostavljen sam sa dva meseca u dečijem domu Rada Vranješević i tu sam proveo najveći deo života…

Vukomanović je nastavio:

– Život u domu je možda malo drugačija startna linija, iako deca tamo imaju sve uslove, od hrane, medicinskih sredstava, šta god je potrebno, tu je na dohvat ruke. Ne mogu da budem patetičan i kažem da mi je nešto nedostajalo. Porodicu nisam dobio rođenjem, ali sam je stekao kroz sport i svoj matični klub Sveti Georgije. Tu sam dobio identitet, sve ono što je potrebno da se izgradim u ličnost kakva sam danas. Svetog Georgija sla-vim sa ponosom.

Tomislav je opisao i kako je bilo živeti u domu bez porodice, naročito kod nekih velikih praznika.

- Nikada nisam razmišljao da mi nešto nedostaje, jer sam tako naučen u klubu, ne tražim nikakve izgovore, ne volim da kukam. Svima je teško, ali svako mora da pronađe i onaj zadnji atom snage, da pruži maksimum, jer samo tako možemo nešto da postignemo u životu.

Kako ste počeli da se bavite boksom i koliko je Zorić imao uticaja na vas?

– Došao sam sa deset godina na prvi trening. Pre toga su se održavale humanitarne revije koje je Zorić organizovao u cilju promocije sporta i pomaganja ugroženima. Kao dete zadesio sam se na jednoj reviji, svideo mi se sport, ali nisam bio fasciniran. Prvi put kada sam došao u salu, najviše me je vezala ta njegova ljubav. Sećam se da me odmah pitao da li želim da treniram, a potom mi je rekao da ću biti njegov šampion. Sad se naježim kada se setim toga. To me i vezalo da ostanem u boksu, a kasnije je i porodična atmosfera u klubu uticala na moju odluku, jer mi je nadoknadila sve što nisam imao.

Da li ste imali kontakt sa biološkim roditeljima ili ne-kim od članova porodice?

– Nisam u kontaktu sa njima, niti su oni pokušavali da stupe u kontakt sa mnom. Imam jednog rođenog i jednog polubrata brata, sa njima sam u kontaktu. Ali, svoju pravu i istinsku porodicu već imam, tako da ovu biološku i ne gledam. Vraćati se u prošlost nema nikakvog smisla, već sam sve prošao, nema potrebe da se vraćam. Moja porodica je Duško, njegova supruga, klub i drugari.

Koliko je teško bilo finansirati treninge?

– Kad je trebalo prvi put da se plati članarina, došao sam kod trenera i rekao da sam iz doma i da ne znam da li će se vaspitači ljutiti ako tražim novac, jer im ni-sam rekao da idem na boks. On mi je odmah rekao da ni-kada ništa neću platiti i narednih petnaest godina je sve on finansirao – rekao je Tomislav Vukomanović.