DEVETA STAZA - Alarm koji niko ne čuje

Piše: Vladimir Todorović

Sebastian Sabo više neće plivati za Srbiju. Tu ne postoji dilema. Da li će se sa kapicom Mađarske takmičiti za mesec, dva, godinu ili dve, za javnost u Srbiji nije važno.

Sabo je odlučio i čekaće koliko treba da krene u pohode na odličja za naše severne susede. Mađari znaju da dobijaju momka ogromnog potencijala, koji je nedavno na njihovom državnom šampionatu na 100 delfin bio brži od svetskog vicešampiona Kristofa Milaka i legendarnog Lasla Čeha.

Čekaće i oni trenutno drugog najbržeg delfinaša na svetu u ovoj godini sa vremenom 51,34 i vlasnika „A“ olimpijske norme. Kada plivačka velesila želi nekoga, znači da taj zaista vredi.

Da li je Sabo sve smišljeno odigrao kada je posle bronze na Evropskom prvenstvu u malim bazenima 2017. napravio pauzu od godinu dana i nije učestvovao na velikim takmičenjima u 2018? To je period posle koga može da menja plivačko državljanstvo. Možda je bilo pošteno da je odmah rekao da želi da se takmiči za Mađarsku. Možda. Možda je i ponuda stigla posle sjajnih rezultata u Debrecinu. Možda. Istinu zna samo Sabo.

Kao što i sada 23 – godišnjak Sente tačno zna šta hoće. Hoće sigurnost, hoće da bude deo sistema u kojem plivanje zauzima visoko mesto. Živi i trenira u Đeru, radi u grupi u kojoj su mađarski reprezentativci, trener Ivan Petrov je deo stručnog štaba mađarskog nacionalnog tima. Rezultati su mu sve bolji. Ulaganja u njega biće velika. Ciljevi još veći. Sežu do olimpijske medalje.

Srbija sada „u slučaju Sabo“ ne može ništa da uradi. Ni Ministarstvo omladine i sporta, ni Olimpijski komitet ni Plivački savez. Kasno je. Plivanje je ovde odavno ili bolje reći oduvek na margini. Olimpijske, svetske, evropske medalje Milorada Čavića, Nađe Higl, Velimira Stjepanovića, Čabe Silađija, Ivana Lenđera uspevali su da skrenu pažnju na ovaj bazični sport na po nekoliko dana. I to je sve.

Problemi, koji su postojali pre deset ili 20 godina, aktuelni su i sada. Budžet Plivačkog saveza Srbije je 200.000 evra. Godišnji. Toliko u Mađarskoj ima vrhunski klub. Srbija nema plivački trening centar. Pominje se gradnja i za mnogo manje sportove. Plivanje očigledno nije važno i može da čeka. Srbija nema nijedan bazen sa startnim blokovima na obe strane. Srbija nema nijedan pravi takmičarski blok. Stvari koje se podrazumevaju, za nas su luksuz. I da ne nabrajamo čega sve nema. Mnogo bi trebalo... 

Klubovi, koji su osnova sistema, preživljavaju. Gledaju da privuku što više dece kako bi platili enormne račune za iznajmljivanje bazena. Hladna voda, očajni termini su svakodnevnica, koja je prihvaćena kao normalna. Vrhunska ostvarenja i stvaranje budućih asova je u drugom, trećem planu. Ako se desi, desi.

Veća sredstva iz budžeta se izdvajaju tek kada se dođe do medalje na evropskim i svetskim šampionata ili olimpijskim igrama. Kako se došlo do toga, koliko je trebalo odricanja, u kakvim uslovima, malo koga zanima. Bitno je da se kaže kako je to uspeh svih i države i saveza, retkog sponzora i lokalne samouprave. Svi se tada pojave. A kada taj isti ostvari „neuspeh“ i uđe „samo u finale“, onda je kriv samo on. Srbija, čuvena zemlja sporta, ne prihvata plasman među osam kao nešto vredno pomena. Nema čestitki, pohvala. Samo se medalja računa.

Ima pokušaja u poslednje vreme Stručnog saveta PSS da se napravi sistem. Organizuju se kampovi, više pažnje se posvećuje mladima, pomeraju se stvari sa mrtve tačke. Problem je što su sredstva koja se izdvajaju simbolična. A bez ulaganja nema uspeha.

Sebastian Sabo je procenio da ide u bolje. Nije hteo da rizikuje i čeka u najboljim plivačkim godinama. Trebalo je da bude nosilac mladog talasa u Srbiji. Projektovan za velika finala. I medalje. Možda bi otišao i da je u rodnoj zemlji imao iste uslove. Nikada nećemo saznati. Brigu o njemu sada preuzeće Mađari.

Sabo je kod nas samo upalio alarm. Da njegovim putem u budućnosti može još neko da krene. Nažalost, niko ga ne čuje. Ponovo su pokrenuta pitanja na koje nema odgovora. A po običaju kod nas, nema ni krivaca. Medalje, finala, olimpijske norme ne menjaju ništa. Čavić, Stjepanović, Higl, Silađi ne menjaju ništa. Plivanje ostaje na margini. Osim malo entuzijasta, nikoga to ne boli. Kao uostalom ni odlazak Saba.